Др. Симеон Мајсторовић.
И опет нам црна и неумитна смрт оте из редова будућих стубова цркве и народа једну велику снагу, један необичан талент, који је по душевним својствима и спреми својој могао улити у нас поуздану наду, да ће и народу и цркви послужити и користити. Но дуга и тешка бољетица поруши ето све те наде, а грозна смрт оте нам једног од најспремнијих и најинтелигентнијих младих калуђера, на којима је црква наша и онако оскудна.
Д р С и м е о н М а ј с т о р о в и ћ, јерођакон, беше син уваженог свештеника Мојсеја Мајсторовића, администратора протопрезвитерата личког. Родио се 1864. у Грачацу; гимназијске науке своје свршио је у Карловцима, правне науке у Грацу и Загребу, а богословију на дух. академији у Черновицу као народни питомац. Од првог гимназијског испита, па све до последњег полагао је покојник с одликом, тако да кад је пре три године положио у Загребу последњи правнички ригорозум, затражио је да се на основу својих одличних испита „sub auspiciis" промовира за доктора права. Сенат универзитетски је одуговлачио ту ствар пуне три године јер браћи Хрватима није ишло у рачун, да се та, по вољи краља поново установљена институција при промовисању, опроба на хрватском свеучилишту најпре са једним Србином! Међутим је Мајсторовића ујак му, високопреосвештени митрополит Никола Мандић, пре две године закалуђерио у манастиру Озрену у Босни, те је после као кандидат професуре за карловачку богословију прешао у нашу митрополију и причишљен манастиру Гомирју.
Неизлечима болест, која га је пуних 15 - 16 година мучила, отимала је све то више маха, и он јој је у залуд тражио лека по скоро свим купкама европским; стање његово бивало је све лошије а снага све мања. Уз то га је једило и одуговлачење сената због промоције, док му најпосле молбу, због неке ситне и незнатне ствари, што у првој гимназији о Божићњем течају није имао одличну класу из природописа, не одбише; те се тако почетком ове године обично промовирао за доктора. Но толико је ипак учинио браћи Хрватима, да се у камилавци промовирао и руковао са својим професорима.
Покојник беше човек најплеменитијег срца, веран и одан син и слуга св. цркве, а одушевљен Србин, који би по ванредној даровитости и спреми својој, и по великим концепцијама душе своје временом и народу и цркви могао млого привредити. Али га смрт стиже 2. (14.) децембра о. г. на острву Лушињ-пиколу, где је задње дане своје проводио, не би-ли блага клима пружила мелема болноме телу његовом. Ту је на рукама својих ојађених родитеља, испустио племениту душу своју. Осим огромне родбине и родитеља му, оплакује смрт његову и митрополит Николај, који га је као сина волео и највеће жртве сносио, неби-ли га само у животу одржати могао. У њему губи и наш великан Никола Тесла свог брата од ујака.
Нека је врлом покојнику лака црна земља и вечна памет!
П.
Др. Симеон Мајсторовић, Браник, Нови Сад, 10 децембар, 1896, број 146, год. 12, стр. 2-3