Где се родио и добио прва знања славни научник
Теслини трагови и успомене у Лици
— Култ Тесле у Лици — Теслина сећања из детињства — Личке анегдоте о Тесли — Разговор с једним живим Теслиним школским другом из детињства — Личани спремају нарочиту прославу Теслине 80-годишњице у Смиљану —
3
Теслин култ у Лици
Интересантно је утврдити колико је Тесла познат међу Личанима и шта они мисле и говоре о свом великом земљаку. То није тешко дознати никоме ко дође овамо у Лику. Овде ће видети да нема ваљда Личанина, коме није познато Теслино име. И то не од данас или јуче већ одавно. Још деведесетих година прошлога века једно српско друштво издало је специјалне шибице и хартију за цигарете. На њима је била слика Теслина, који је уместо машне имао српску тробојку. Под сликом су били ови стихови:
„Весели се Српство
а највише Лика,
Јер нам роди
таквог уметника."
Те шибице и папири највише су се трошили у Лици, у свакој личкој кући. Међутим, аустриским властима се то није никако свиђало, јер су у томе видели неку сумњиву пропаганду. Стога су већ после окупације Босне почеле да ометају њихово растурање а године 1914 то и дефинитивно забранили, и тако је нестало из промета тих најпопуларнијих шибица у Лици.
Ко познаје лички карактер, биће му сасвим разумљив онај нарочити понос, с којим Личани спомињу Теслино име, понос што је тог човека баш Лика дала. Они су, и с правом, уверени да то осећање мора с њима да дели и читав наш народ. Управо због тога не могу довољно да се начуде неким нашим листовима који, ко би знао из којих разлога и за чији рачун, управо смешно покушавају да омаловаже Теслино име и његово значење (као да то мување наших ситничара може да науди Тесли! — веле Личани).
— Код нас се је могао, да овако очеше о Теслу само по који наш „Американац" (Личани, који су били у Америци) који је мислија да Тесла само дијели паре ко год дође из Лике, па кад је видија да није тако, онда „Тесла је `ваки, Тесла је `наки".
Личани су из наше штампе сазнали и за најновији Теслин проналазак. Карактеристично је, да то њих нити чуди нити изненађује. Толика је њихова вера у чудотворни геније њихова земљака да се не би зачудили кад би чули да он чини и права највећа чудеса.
Тесла у личким анегдотама
Поред таквог култа Тесла у Лици природно је да о њему круже по Лици и сваковрсне анегдоте. И, као што то већ бива, једне су истините а друге су у препричавању „гарнирају" и допевају, да би биле интересантније. Тих анегдота има две врсте. У једнима се прича о Теслину детињству, а у другима, о данашњем Тесли. Прве су раширили Теслини вршњаци и савременици, друге су донели у Лику „Американци" — Личани који су били у Америци. Разумљиво да ће ретко који „Американац" признати да није видео Теслу у Америци и са њим се поразговарио. Анегдоте, које су донели у Лику, све су на једно брдо ткане: у њима се истиче Теслин велики углед у Америци и његова чудотворна способност.
Тако, на пример, кад је тај и тај био на раду и једној великој фабрици, одједном се покваре машине и фабрика стане. Стрче се сви знаменити амерички инжењери, окрећу овамо, онамо, али узалуд. Кад виде најзад да нема друге, доводе једног високог сувоњавог човека. Он је у простом радничком оделу. Личани одмах препознају Теслу. Тек што је он мало опипао машинерију и окренуо неколико шрафова, фабрика проради као да јој није ништа ни било. И тако даље. Све у том стилу.
Теслине успомене из Госпића
За нас су, свакако, интересантније оне из Теслина детињства јер нам осветљују тај период његова живота. Да бисмо могли да их сведемо на меру истинитости морамо пре тога да чујемо самога Теслу — шта он вели о свом детињству. У својим споменутим чланцима „Моји проналасци" карактерише он себе као дете и бележи неколико својих доживљаја у Госпићу. Тесла вели да је његов проналазачки институт дошао до израза већ у детињству, а тај инстинкт му је два пута спасао чак и живот од дављења. Он је већ тада правио неке проналазачке опите са сатовима, школским справама, прављењем своје врсте пушака и справа за ловљење риба. Кад је, вели, читао опис Ниагаре и видео њену слику, он је као дете у фантазији сликао и причао стрицу (оном математичару) у Госпићу како ће отићи у Америку, кад одрасте, и направити велико коло да га водопад окреће, а тридесет година после, кад је својим великим проналаском зауздао Ниагарине слапове, он се сетио тога маштања из детињства и морао да се са чуђењем заустави на тој појави.
Тесла ту говори и о својим детињским страстима, па вели да је био врло жив и немиран, прави враголан, да није волео да иде у школу него је био срећан кад је могао да побегне и да се игра са децом, да се најрадије пењао по дрвећу и хватао птице и да га је била сасвим обузела страст коцкања па је много дана и очевих новаца утрошио на картање док га није одучила од тога његова мајка, и то не строгошћу него добротом.
Јунак дана у Госпићу
Неће бити без интереса да цитирамо једну његову успомену из Госпића, која га је тамо као дечака прославила.
Један млади трговац — прича Тесла — организовао је ватрогасну чету. Купили су нову ватрогасну справу, набавили униформе и почели људе вежбати. Једно поподне приређена је службена проба. Ватрогасна справа (сисаљка) довезена је до реке. Кад су завршени говори и облигатне церемоније, издана је наредба да почну вући воду. Али вода никако да протече кроз цев што су је пустили у воду. Вештаци (професори из реалке) мучили су се да пронађу грешку, али узалуд. Људи се узнемирили у неприлици. Ни ја нисам имао мира него сам хтео да видим где је погрешка. Иако нисам познавао справу, ја сам инстинктивно опипао сисаљку и пронашао да је зачепљена. Ушао сам у реку и отчепио сисаљку, а вода је јурнула толиком снагом да је попрскала радознале гледаоце. Ни Архимед, кад је го трчао улицама Сиракузе вичући „Хеурека", није направио већи утисак од мене. Носили су ме на раменима и ја сам био јунак тога дана.
Личани причају...
Кад смо чули како Тесла себе приказује као дете није нимало тешко упознати стварност у анегдотама, које данас о њему круже по Лици, бар у онима што смо их ми покупили и одабрали. Оне илуструју природу, карактер, срце и проналазачки инстинкт младога Тесле.
Познато је да је Тесла по очевој жељи требало да буде свештеник и да га је од тога њему нимало симпатичног звања спасла само његова тешка болест (колера) после матуре, кад је од растуженог оца изнудио обећање да ће га ипак послати да учи инжењерство, кад оздрави. Тесла сам вели да је то обећање много допринело његовом оздрављењу.
Мишљење Теслина оца делили су и понови и попадије. Кад је један Теслин вршњак постао свештеник, пријатељице Теслине мајке, попадије, често би уздисале:
— Сирота Ђука, да је среће и њен син би мога` овђе гђегод да буде свештеник, а не би се по Америци потуца`.
— Кад је бија овђе — прича нам у Смиљану баба Боја — вавијек се је боја једног великог гуска и пса Султана. Онда је доша у Смиљан на виђење његов тетак, поп Алагић, а има је велику браду. Кад га је Никола угледа, потрча је плачући мајци у крило и удрија да виче како је поп страшнији и од гуска и од Султана.
Већ у Смиљану није му се дало у школу. Искрао би се и отишао на воду. Тамо би правио неке лађице и пробао их на води. Увек је у џепу имао „кебу" (ножић) и турпију. Отац би га, кад би сазнао да није био у школи, уловио и за ухо водио у школу.
— Најволио би — прича нам прота Илић — да се пентра по дрвећу и да тражи орловска гнезда. Тако је ухватио једног малог орла и донео га кући. Ставио га у кавез. Кроз неколико дана Ђука (мати му) примећује сваки дан да јој фали говедине што би узела за ручак. Најзад се открило да Никола њом крадомице храни свог орла, и није било друге већ да га, у интересу кућне економије, пусти, и ако тешка срца.
— Био је силан карташ — прича нам Брацан. Највише би се састајао с Вурдељом и Пусом, па би отишли под наше стогове и читав дан картали. Мој их је отац знао често пута да отален поћера; а Никола би га вазда молио да за бога не каже његову оцу.
— Као ђак био је у посети код једног свог рођака. У шетњи сусретну просјака и Николин рођак даде му новчић (пару). Никола замоли рођака да му позајми форинту (2 динара). Он му одмах даде, а Никола се врати и читаву форинту даде просјаку. Зачуђеном рођаку одмах објасни да је морао то учинити, јер је он оном својом милостињом понизио просјака.
Старији људи и жене га се још добро сећају и воле да спомене своју било какву везу са њим.
— Били смо комшије — вели нам стара г-ђа Версон. — Ја сам била млађа. Он би дошао у нашу кућу па би ме „бајчио" (забављао). Онда сам му говорила „ти", али сад је велики господин. Он ће ме се сигурно сјећати. Кад би му знала адресу, писала би му, тек тако, да зна да сам још жива.
Разговор с Теслиним школским другом
Теслини вршњаци и другови из основне школе су већ помрли. Сазнадох да је још у животу Јован Рајчевић, звани „Шилер", који да га је и у Америци посетио. Разговор са њим био би, свакако, најинтересантнији. Отиђох у Дивосело и нађох старца на раду, где вози сено. Необично је крепак и брз, тек руке које му подрхтавају одају му године.
— Откуд у Лици па „Шилер"? — дочеках старца.
— То још из школе. Тамо смо учили ђермански. Ја сам се писа` Јохан Раичевић, Шилер дер ерстен класе (ученик првог разреда) па ми тако и остало име. Учили нас милитергренцери па све по њихову. Ја сам православац, а они ме тамо пишу „грихишоријенталиш", то ће рећи гргокатолик. Мислим ја у себи, пиши ти како хоћеш, ја сам православац — био и остајем.
— Да ли се добро сећаш Тесле?
— Ели Николе? Како га се не би сјећа! Моребит сто пута смо се, покаменали. Да сад дође, ја би река`:
„Никола", `еси ли ти то?" Још ка ђеца били смо вавијек у Саубеловој колиби у Госпићу. Не би шћели ићи у школу већ би се тамо шпекулали. Знаш, шта су били врагови ђаци. Био је вавијек сув. Ја би река`, мога ми Бога, да је и данас слабији него ја. Био је вавијек вјетрен, и отац га је кара`, јер је волија све друге ствари него у школу.
— Чујем да си био у Америци?
— Бија сам у вражјој земљи десет година. У невијуорку, а он ти је сам с „популејшном" (то ће ти рећи ко са становништвом) велики ко наша Југославија.
— И код Тесле си био?
— Јесам, са Заријом Јерковићом, што му је служија код оца. Тамо је Тесла чиновник у електричној струји. Само он ти није за велик разговор. Вавијек је замишљен. Тако нас је само упита, како у Лици, како овај, како онај, дао нам по долар „ево, па обједујте" и — готово.
— И у Америци га држе, таман ка' и овђе, за узвишеног, највишег... — завршио је своје приповедање оригинални Јово, Јохан Шилер.
У Смиљану се спрема нарочита велика прослава Теслине 80-годишњице
Село Смиљан, родно место Теслино, хоће да се, према својим скромним силама, одужи свом великом сину.
Иницијативом смиљанског пароха, проте Матеја Стијачића, одлучено је да се организује једна специјална, што импозантнија прослава Теслине 80-годишњице. Није никакво чудо да је на ту заиста лепу идеју дошао прота Стијачић, кад се зна да се је овај агилни Херцеговац већ давно истакао као врло заслужни национални радник — не само у нашој земљи већ и у Америци, у којој је провео у верској и националној мисији неких двадесет година, врбујући тамо за време рата добровољце против Аустрије, која му је рањеног оца обесила и још десетак чланова најближе родбине. Упознавши у Америци (у којој му се и данас налази брат од стрица Петар и у њој као свештеник национално делује, а лични је пријатељ и Тесле и Паје Радосављевића) Теслину величину, прота Стијачић, чим је дошао у Смиљан (прошле године), повео је акцију да Смиљан видно обележи као Теслино место. Теслин мали родни дом је уредио и ставио на њ привремени натпис: „Овде се родио Никола Тесла". Тај ће натпис за време прославе заменити мраморна плоча. Запуштени део изнад дома и црквице је искрчио и на њему уредио мали парк, који ће добити име „Парк Николе Тесле". У парку ће се поставити Теслина биста, која ће се открити на прослави. Г. Стијачић ће покупити све ствари и документе, који се односе на Теслу, а налазе се у нашој земљи. Тако ће се у Теслиној родној кући отворити један мали Теслин музеј. Осим тога, намерава он да покрене акцију код надлежних да село Смиљан добије име „Теслино село". Проту помаже у његовој акцији и претседник Смиљанске општине, г. Милан Чубрило. Они мисле најпре да у свом крају организују један ужи одбор за прославу, а онда ће се у договору са нашим националним и научним институцијама образовати шири одбор из читаве земље, да би прослава испала што импозантнија и достојанственија. Акцију агилног проте прате Личани с великом симпатијом. Права је срећа да се је на Теслино родно место намерио овако интелигентан и напредан и оволико агилан свештеник, ма да он сам мора свој положај да схвата као жртву, јер је парохија врло сиромашна.
Стога сам сматрао да не смем пропустити да ми моја десна рука на овом путу, симпатични госпићски фотограф Ћука Версон, као и све остале интересантности објављене у овом напису о Тесли, не сними и ову двојицу покретача заиста лепе акције.
— Крај. —
И. Н.
Теслини трагови и успомене у Лици (3), Правда, 7. август 1934, број 10689, год. 30, стр. 5