Један нови проналазак: радио-активни зраци без радијума
НИКОЛА ТЕСЛА ОСТВАРУЈЕ СВОЈ ДАВНАШЊИ ИДЕАЛ
Фантастичне перспективе једног генијалног проналаска који води општој механизацији рада, у коме човек суделује само својом — мишљу
У све већем броју и са све већим напорима данашњи физичари се баве питањем разбијања атома. Од како су Ратерфорд и Бор својим радовима поставили основе у науци о унутрашњој структури атома, напори да се испитају језгра материје која сачињавају универзум, постали су главно поље рада физикалних испитивања. При томе испитиваче не одушевљава само жеља за сазнањем, већ и нада да ће постићи практичне резултате од недогледних последица. Могуће је, да ће, под извесним околностима, растварање унутрашње атомске везе ослободити енергије које су се ту задржале, а исто тако могућно је да атом постане трајан извор огромних сила, које су потребне за стварање небеских тела.
Борова испитивања омогућила су стварање слике о структури атома. Углавном, та структура личи у малом на структуру нашег сунчаног система. Слично планетама, које се крећу на елиптичним путањама око сунца, у атому круже негативно наелектризована тела, названа електрони, око позитивног атомског језгра. Од електричног пуњења атомског језгра, а према томе и од броја електрона, зависи природа појединих атома. Језгро атома водоника, или протони и електрони, образују огромну разноврсност земаљских и небеских материја. Ови, протони и електрони претстављају одавна тражену основну материју, из које је створена васиона. Промене у броју и у подели, где се протони и електрони спајају ради образовања атома, проузрокују разноликост елемената.
Већ одавна слутило се да је истина у овом тумачењу. Многобројни покушаји, који су учињени да би се природа елемената изменила спољашњим утицајима, и да би се један атом промени у други донели су видимо успеха. Али, тешкоћа овог посла може се одмерити тек по величини енергија које су узроком одржавања атома. Постизавање тако велике енергије, која би била у стању да разбије атоме, изгледа готово немогуће вештачким средствима. Ратерфорд је први успео да разбије атоме употребом једног природног извора енергије: радијума. Он је силном брзином бомбардовао елеменат кисеоника са парчадима материје алфа зрацима који произлазе из радијума приликом његовог распадања. Ови зраци су продрли у језгро кисеоника и разбили везу која је спајала протоне са електронима. Као продукат распадања кисеоника појавио се водоник, и нарочити облик кисеоника.
Очигледно је да су за разбијање атома гвожђа потребно далеко јаче силе него код разбијања атома кисеоника. Тако су три млада немачка физичара Арно Бранш, Фриц Ланге и Курт Урбан, сетивши се експеримената Бенџамина Франклина и нових величанствених подвига Николе Тесле, дошли на идеју да искористе гигантску снагу муње за експерименте са распадањем атома. Они су између два врха планине Џенерозо, у области врло честих непогода, разапели жичану мрежу, и на тај начин успели да постигну високи напон од 15 милиона волти.
У међувремену развила се техника високог напона у толикој мери, да се могло покушати са вештачким произвођењем напона сличне величине. Али се појавила једна нова тешкоћа: рентгенске цеви за произвађање катодних зрака одређене и потребне брзине нису биле у стању да поднесу тако велики напон. Браш и Ланге успели су, најзад, да конструишу једну цев, која је могла без тешкоћа да издржи напон од преко два и по милиона волти. Високи напон дала је једна фабрика друштва А. Е. Г., трансформаторска станица у Обершеневајде. Са овим помоћним средством могућно је данас производити радиумске зраке, несравњиво већег интензитета, него што их пружа природа. Док целокупна количина радијума у свету износи свега 500 грама, ова цев производи Бета-зраке (катодне зраке) и Гама-зраке (рентгенске зраке), који одговарају снази најмање 1000 килограма радијума.
Вештачка производња радијумских зрака овакве интензивности пружа и у медицини огромне могућности. Катодни зраци, са напоном од неколико милиона волти, располажу толиком снагом за пробијање, да се могу узети у обзир не само при спољњем дејству на површини тела, већ и у дубокој унутрашњости тела. Њима се може постићи најинтензивније биолошко дејство при зрачењу од свега једног стотинитог дела секунде.
Цео овај процес испитивања анализе атома помоћу радиумских зрака, као и искоришћавања муње за физикалне експерименте са високим напоном, први је поставио и искористио Никола Тесла. Велики наш физичар, стваралац безбројних проналазака у домену високог напона и искоришћавања катодних и рентгенских зрака, први нам је указао велика преимућства оних тајанствених сила природе које су биле потпуно неискоришћене и непознате. Браш, Ланге и Урбан нагласили су зависност својих експеримената о експериментима Николе Тесле. Практична примена проналаска Николе Тесле, како каже Ланге, могла би у крајњем степену економичне и пажљиве употребе, да буде оваква: помоћу једине једине лабораторије у свету — лајички речено — могло би се дати бежично осветљење целој земаљској кугли, и то тако јако да би људи после 12 година сталног живота при тој светлости или ослепели или се, у другој генерацији, акомодирали; једна таква лабораторија могла би, дакле, произвести осветљење четири толике површине, колико износи површина наше земље, а да при томе јасноћа осветљења буде акомодативна, што значи да одговара обичној дневној светлости. Даља примена указује на то, да би се вишак енергије могао искористити за општу моторизацију света у највећој мери. Само тако могла би се спровести апсолутна механизација рада на земљи. При том долазимо до парадокса да снага човека уопште не буде више потребна, већ само човеков мозак, мисао, док би осећања нестајала услед недовољних амбиција и жеља, које данас намећу материјални интереси и борба за опстанак. Никола Тесла, у крајњој консеквенцији значи будућност човека као мисли, а потпуну дегенерацију физичких људских квалитета. Најзад, безбројне могућности снаге од 1000 килограма радијума, дале би прилике за нову оријентацију живота, као и за безбројне корекције природних сила, чија би моћ била спутана.
Никола Тесла остварује свој давнашњи идеал, Време, 13. фебруар 1932, год. 12, стр. 2