ЈЕРОМОНАХ МАРДАРИЈЕ ОД МРКШИНЕ ЦРКВЕ
ПРВИ БЕОГРАДСКИ ШТАМПАР
I
Ђорђе Сп. Радојичић
Четири стотине година после проласка кроз Београд ученика словенских апостола св. Ћирила и Методија, који догађај означава почетак писмености и књижевности Словена на Балкану, српски „прежде бивши краљ” Стефан Драгутин добија Београд од свога шурака мађарског краља Ладислава IV (1284). Тада је Београд први пут дошао под српску власт. Поред Дебрца, „славног двора његовог у Срему” (у то доба је Срем обухватао и северозападну Србију), и „славни и преизврсни град звани Београд српски, који се налази на обали реке Дунава и Саве”, био је престоница Стефана Драгутина, краља покајника који често имађаше „у рукама својим псалтир душеспасни” и који „јеванђеље божанствено . . . непрестано прочитаваше”. На двору краљевом прављени су „сасуди свештени златни и сребрни, украшени бисером и драгим камењем, путири, дискоси и велика нафорна бљуда (зделе), кадионице, ручке, рипиде и свећњаци златни, и друго што је потребно од таквих ствари, свештеничке златоткане драгоцене одежде”. Све је то спремано за поклоне црквама по српским земљама и по земљама „других благоверних народа”. Књиге се не помињу. О њима ништа не говори краљев биограф, архиепископ Данило II, који је за краљеву мајку, краљицу Јелену, забележио да је „књиге божанствене у дому своме састављала и изредно писала”. Ни у другим историјским изворима нема података о Београду као средишту књижевног и преписивачког рада у доба владе „краља од сремске земље” Стефана Драгутина (1284—1316).
Београд је то несумњиво био у доба кад је њиме управљао владар који је и сам био књижевник, деспот Стефан Лазаревић (1403—1427). Радослав Михаљевић, војвода „благоверног и христољубивог деспота Стефана”, подигао је манастир у Радешину (то је данашњи Радошин, село у Ресави). По мишљењу неких наших историчара, о војводи Радославу († 4 јануара 1436 год.)
[слика у средини стране: факсимил почетка штампане књиге]
Четворојеванђеље (Београд, 1552)
певају народне песме као о Облачић Раду или Облак Радославу. За манастир свога „господства” Радослав је наредио да се у Београду препишу осам књига, наравно богослужбене садржине. У својој превеликој скромности преписивач тих књига није забележио своје име. Из Београда је он отишао у сам манастир и тамо преписао још једну црквену књигу.
У манастиру Крушедолу чува се један рукопис, који садржи каноне Богородици и службе св. Теофани, архиепископу Максиму и кнезу Лазару. Сава Петковић, који је описао све крушедолске рукописе, ставља тај рукопис у XVI век. Међутим, у науци је изнето и друго мишљење по коме је рукопис из XVII века. Садржај тога рукописа јасно показује, да је то препис неког ранијег рукописа написаног у Београду, и то вероватно у доба деспота Стефана Лазаревића.
У Београду је постојала црква Успења Богородичиног, која је била „престо митрополита београдског, екзарха свих српских земаља”. „Чудотворна рака” св. Теофане налази се у тој цркви. Јеромонах Анастасије и јерођакон Јоаникије, изасланици београдског митрополита, говоре о раци св. царице Теофане у молби коју су 1509 године упутили руском великом кнезу Василију Ивановичу.” Како и којим су путем моћне светице те у Београд доспеле не знам ништа извесно рећи”, писао је Ил. Руварац. Он је о томе изнео ову претпоставку: „Може бити да су оне, као и моћи св. Петке, после пропасти бугарског царства из Бугарске у Србију пренесене”. Царица Теофана била је жена оног „премудрог Лава (византиског цара, 886—912) коме се у старој српској књижевности приписује један спис пророчанског карактера. Доцнији рукописи тај спис везују за име деспота Стефана Лазаревића. Осим чињенице да и у византиској књижевности има рукописа са пророчанствима Лава Мудрог, за објашњење постанка српског пророчанског списа „премудрог Лава”, односно Стефана Лазаревића, може свакако да послужи и то што су у деспотовини Стефана Лазаревића почивале мошти св. Теофане, жене Лава Мудрог.
[слика у средини стране: факсимил почетка штампане књиге]
Четворојеванђеље (Мркшина црква, 1562)
Канони Богородици били су неопходно потребни за цркву посвећену Успењу Богородичином. Служба св. Теофани (од патријарха трновског Јевтимија) унета је у рукопис због „чудотворне раке” и моштију те светице. Кнез Лазар је отац деспота Стефана, па је отуда појмљиво да се за владе деспотове у митрополији београдској гаји нарочити култ косовског великомученика. Београдски рукопис није имао Службу архиепископу Максиму. Максим је истина био београдски митрополит (први помен из 1513; † 1516 год.), али његово проглашење за свеца било је оне црквене године која почиње 1 септембра 1522 а завршава се 31 августа 1523 године. Према томе, Максимова служба састављена је после 1 септембра 1522 год. У то доба није постојала Богородичина црква у Београду. 28 августа 1521 год. Турци су освојили Београд. Богородичину цркву претворили су у џамију, а мошти св. Теофане однели су у Цариград.
Када је са београдског рукописа преписиван онај рукопис који се чува у Крушедолу, унета је и Служба архиепископу Максиму. То преписивање је вршено свакако за сам манастир Крушедол, за задужбину архиепископа Максима у којој су почивале његове мошти. Крушедол је Богородичин манастир; посвећен је Благовестима. Због тога је сасвим објашњиво да се за Крушедол преписују канони Богородици (Богородичник).
Мађари владају Београдом у доба проналаска штампе. Прве вести о Гутенберговој новој вештини имамо из 1439 год. То је година пада Смедерева, престоног града деспота Ђурђа Бранковића. Турци су тада освојили и опустошили скоро целу српску деспотовину и држали је у ропству више од четири године. Историчар владавине Ђурђа Бранковића, Чед. Мијатовић истицао је да „кроз стотине година црња несрећа није била сналазила народ српски, него што је била несрећа године 1439”. Идуће године, 1440, Београд је доживео прву опсаду турску, која је трајала преко пет месеци, од краја априла до септембра. Српски летописци су забележили да те године „ходи цар Мурат под Белиград и не успе ничтоже”. Друга турска опсада Београда била је у јулу 1456 год.; она се завршила турским поразом. До тога времена Гутенберг је толико усавршио свој проналазак, да се могла да штампа Библија од 42 реда, ремек дело штампарске вештине. Најдаље до средине 1455 год. довршено је штампање Библије од 42 реда. А већ крајем те године Гутенберг губи своју штампарију. Одузима му је његов зајмодавац и компањон, Јохан Фуст.
Трећа опсада Београда била је 1521 год. После двомесечне храбре одбране Београд је дошао у турске руке 28 августа. У старој српској штампарији у Горажду (у Херцеговини на Дрини) баш тада се штампао Псалтир, који је довршен 25 октобра, уочи самог Митровдана. Син старца Божидара Горажданина, „смерени свештеник” Теодор Љубавић, који се „трудио” око штампања Псалтира, забележио је у поговору да те године „паде султан Сулејман на реку Саву с множеством Измаиљен”. Мађари су се уздали да ће их заштити Сава и Дунав, али Турци „прехождаху реку Саву јакоже по суху, сиреч (то јест) по мосту”. Прелазили су и на лађама. „Словушти” (славни) Београд и околне градове Турци су опколили са свих страна. Као „змије крилате” летели су и градове палили. Задавали су велике муке земљи тој, званој Срем. „Дивна места и села запустеше, а цркве и градове разорише, а словушти (славни) Белград и невољеју Угрин предаст Измаиљеном, и внидоше в њ агаренска чеда месеца августа 28 дан”. Теодорова белешка о паду „словуштег” Београда ушла је у многе српске летописе.
[слика у средини стране: факсимил штампане књиге]
Цветни триод (Мркшина црква, 1565)
Под турском влашћу „словушти” Београд добио је штампарију. Њу су основали Дубровчани, кнез Радиша Дмитровић и Тројан Гундулић. Кнез Радиша није могао „написати . . . душеспаснују књигу четвероблаговестије” (Четворојеванђеље). Изненада „приде грди час смрти и взет дух” кнежев. Књигу је наштампао Тројан Гундулић. Довршена је у четвртак 4 августа 1552 год. Колико се данас зна, то је једина књига штампана у тој првој београдској штампарији. Око ње се трудио „грешни, многоокајанејши (много бедни) и манши ва иноцех јеромонах Мардарије от манастира глаголемаго Мркшина црква, иже јест близ Чрније Гори”.
У то време се осећала велика потреба за четворојеванђељима. То се да закључити из чињенице, да је четири године раније, 1548, београдско-сремски архиепископ Лонгин наредио да се препише оно Четворојеванђеље које је штампано у Штампарији Црнојевића. Тај је посао извршио презвитер Вук у Буђановцима (у Срему).
II
Мардаријево световно име није познато. Не зна се чак ни то, да ли је он прво постао штампар па се тек онда замонашио, или је било обрнуто. Обично се сматра да су стари српски штампари били монаси или бар свештеници и ђакони. То није тачно. Међу њима је било и световњака. Да оставимо на страну власнике штампарија: господара зетског Ђурђа Црнојевића, Божидара Горажданина, Божидара и Вићенца Вуковића, кнеза Радишу Дмитровића, Тројана Гундулића, Јеролима Загуровића, Ђованија Антонија Рампацета и Бартоломеја Гинамија. Многи од оних који су се „трудили” око старих српских књига и који су их „рукоделисали” нису били из монашких и свештеничких редова. Један од браће Љубавића, Ђурађ, умро је као световњак, и то у Венецији (2 марта 1519 године), пре но што је било готово његово „рукоделије”. Он је то „дело” „начео творити” „коситеровидним буквами” заједно са својим братом Теодором, „калуђером” и „попом” (како стоји у поговору, састављеном у виду „Мољенија Ђура Љубавића ка часним презвитером”). Димитрије из Штампарије манастира Грачанице (1538/39 год.) за себе каже једино то да је „Христу раб”. У првој штампарији манастира Милешеве 1546 год. радили су „дијак Дамјан и Милан от Црније Загори, од места нарицајемаго Обна, јеже јест близ великије реки глаголемије Саве”. Пада у очи да само испред Дамјановог имена пише дијак, и то у једнини. Због тога се не може тврдити да је и Милан дијак. Међутим, то се често чини. Дамјан је био дијак, ђак, а „ђаци су се, поред читања и појања у цркви, често бавили и преписивањем књига”. Није био ђакон, као што се готово увек узима. Не може се ни очекивати да у манастиру има ђакона, већ јерођакона, а то значи монаха који су у ђаконском чину. Дијак Радул из Штампарије манастира Мркшине цркве (1565) био је такође ђак, а не ђакон. Стефан Мариновић „от града Скадра” био је запослен у штампарији Вићенца Вуковића (1561) пре но што је отворио своју штампарију „в страних македонских в отачаство у граде Скендери” — Скадру (1563). Стефан је био световњак. Код њега је радио „маистро Камило Занети”, који је био „један од највећих калиграфа шеснаестог века”. Ни Камило није припадао монаштву или свештенству. Штампарију Вићенца Вуковића узео је под закуп Јаков „от места нарицајема Камена Река” (1566). За себе Јаков бележи да је „от племена свештеничскаго и нарочитаго страни тоје од древних времена”, али не истиче да је и сам свештеник. Ни други Јаков, онај „от пределих македонских от места зовом Софија, Крајков син”, није био ни свештеник ни
[слика у средини стране: факсимил штампане књиге]
Цветни триод (Мркшина црква, 1565)
монах. Тај је Јаков радио у Штампарији Јеролима Загуровића (1569—1570), а доцније је, како изгледа, имао своју штампарију (1571/72). И први београдски штампар јеромонах Мардарије могао је бити световњак кад се одао штампарству, па тек доцније ступити у монаштво.
За Мардарија знамо да је био „отачаством од реке рекомије Дрина”. То је он сам забележио у поговору Четворојеванђеља, које је штампао у Мркшиној цркви (1562). Других података немамо. Мардарије је за себе истицао да је од манастира Мркшине цркве. О томе манастиру није познато ништа више од оног што има у Мардаријевим поговорима. Био је „близ Чрније Гори”, односно у „подкрилију” њеном. Потпадао је под смедеревску митрополију. Бар је тако било у доба после обнове Пећке патријаршије (1557): Још није утврђено где је била Мркшина црква и која је то планина Црна Гора што Мардарије помиње. Кад је у своје поговоре уносио и име те планине, Мардарије је могао да мисли да на тај начин тачно одређује место на коме се налази његов манастир. Такво мишљење било би погрешно и за оно доба, јер је постојала Црна Гора код Скопља, затим Црна Гора у „земљи рекомеј Длбочице”, а свакако и друге планине тога имена. Мардарије је могао да има и другу намеру с поменом планине Црне Горе. У Топлици се налазила друга једна Мркшина црква. Ако је заиста постојала и у XVI веку, онда се може претпоставити да је за њу знао и Мардарије. Истицањем да је његов манастир код планине Црне Горе Мардарије би постављао разлику између те Мркшине цркве и оне у Топлици. Топличка Мркшина црква је у селу Штави. У натпису стоји да је „саградише оци и пописаше синови” у време патријарха Пајсија (1614—1647) и грачаничког митрополита Силвестра. Тада је свакако црква само обновљена, а саграђена је много раније, још у почетку XV века, када је живео војвода Мркша Сићевски. О Мркши, „војводи цара Лазара”, народно предање говори као о оснивачу штавске цркве. Истина, историјски подаци директно не потврђују то предање, али су у складу с њима, па због тога оно изгледа веома вероватно.
Ако је Мркшина црква била у данашњем Косјерићу под планином Црнокосом (као што неки мисле, ослањајући се на народно предање), онда и Мардаријево место рођења треба вероватно тражити у томе крају, западно од Косјерића, према Дрини. Мардарије се без сумње замонашио у Мркшиној цркви, па је зато истицао да је „од манастира глаголемаго Мркшина црква”. Од старих српских штампара који су били монаси помињу манастир свога пострига још и јерођакон Мојсије „от монастира глаголемаго Дечанах” (1536—1538) и јеромонах Сава, такође „од монастира Дечана” (1597).
Пре 1 јануара 1544 год. игуман манастира Милешеве, јеромонах Данило, и братија манастирска послали су „в страни италскије” „в мирословствујушти (славан по целом свету) град Венетију” два своја сабрата, јеромонаха Никанора и Саву. С њима је пошао и игуман бањски, јеромонах Мардарије. То манастирско изасланство имало је да у Венецији набави све што је потребно за штампарију. Јеромонах Мардарије „био је јамачно игуман манастира Бање код Прибоја, храма св. Николе, где је некад била Дабарска епископија, коју је основао св. Сава”. С тим бањским игуманом Мардаријем неће бити идентичан Мардарије од Мркшине цркве. Из манастира свога пострига, из Мркшине цркве, Мардарије је могао да пређе у манастир Бању и тамо да постане игуман (пре 1544). Као игуман бањски могао је не стављати поред свога имена да је од Мркшине цркве. То не би говорило против идентификације једног и другог Мардарија. Али постоје друге чињенице због којих морамо да сматрамо да су
[слика у средини стране: факсимил штампане књиге]
Цветни триод (Мркшина црква, 1565)
то две различите личности. После преласка у манастир Бању и после свог игумановања у том манастиру (последњи је помен из 1546 год.) Мардарије треба да ради у Београдској штампарији (1552). Тешко је код њега претпостављати толику скромност, да не би помињао да је био игуман бањски, да би се задовољио само истицањем манастира свога пострига, Мркшине цркве. Уосталом, ако би он и желео да се покаже скроман, то не би допустио власник штампарије, Тројан Гундулић. Због боље продаје Четворојеванђеља из Београдске штампарије било би важно да се нагласи, како је то труд једног бившег игумана, а не обичног јеромонаха. Кад је Београдска штампарија престала да ради, Мардарије не одлази у манастир Бању, већ у Мркшину цркву (1562 или пре те године). Тамо не постаје игуман. Јеромонах Сава је „игуман мркшински” (1565), а Мардарије само сабрат манастирски. Не може се узети да је био игуман пре јеромонаха Саве, јер би се доцније називао проигуманом.
Милешевски псалтир од 1544 год. штампали су јеромонаси Мардарије и Теодор. За јеромонаха Мардарија се мисли да је исто лице с игуманом бањским Мардаријем. То је потпуно искључено. У поговору Псалтира помињу се и један и други Мардарије, и то без сваке сумње као две различите личности. Јеромонах Мардарије је очевидно био милешевски сабрат. Због тога га не треба изједначавати с Мардаријем од Мркшине цркве, као што се то обично чини. Мардарије од Мркшине цркве могао је да дође у Милешево да би се упутио у штампарску вештину. Могао је да не ступи у манастирско братство. У том би случају поред свога имена и даље стављао да је од Мркшине цркве. А могао је да постане сабрат милешевски. Да је то учинио, не би се доцније враћао у Мркшину цркву, већ би дошао у Милешеву, тим пре што је 1557 год. Милешева поново имала своју штампарију. Сем тога, на књигама које је он штампао, нарочито на Београдском четворојеванђељу, сигурно би стајало да је Мардарије из Милешеве. То је био веома чувен манастир због моштију св. Саве које су се у њему чувале. А био је познат и због своје штампарије. Тројан Гундулић „от великого града Дубровника” не би пропустио да на књизи своје штампарије видно не истакне, да се око ње трудио један милешевски јеромонах. То би несумњиво допринело да се она брже и боље прода.
Нама није познато где је Мардарије од Мркшине цркве научио да реже и лије слова и да штампа књиге. Могао је због тога ићи у Италију, али то је мање вероватно, јер би то свакако поменуо у својим поговорима. Пре ће бити да је он радио у једној од старих српских штампарија, и то по свој прилици у првој Милешевској штампарији, која је постојала год. 1544—1546, а можда и нешто доцније.
У поговору Београдског четворојеванђеља Мардарије истиче само то да се „трудио о сем (овом) писанији”. Поговор Четворојеванђеља из Мркшине цркве садржи и веома важан податак, да је Мардарије „рукоделисао” слова, и то „от железа и меди и прочаја”. Одатле се види да Мардарије није био само штампар, већ да је и слова резао и лио.
Од Мардарија су нам се сачувале свега три књиге, наравно у више примерака. Све три су богослужбеног карактера. Прве две су Четворојеванђеља, и то је једно штампано у Београду (1552), а друго у Мркшиној цркви (1562). Трећа је књига Цветни триод (1565). Кад је штампао ту своју трећу књигу Мардарије је већ био човек у годинама коме се старост приближавала. Он је тада
[слика у средини стране: факсимил штампане књиге]
Цветни триод (Мркшина црква, 1565)
помишљао на смрт, сећао се Давидових псалама и у поговору наводио речи „нелажног пророка Давида” о томе како је „житије наше немноговремено.” При штампању те књиге помагали су му поп Живко и дијак Радул.
После штампања Цветног триода (1 септембра 1565 год.) губи се сваки траг јеромонаху Мардарију.
Ђорђе Сп. Радојичић
Jеромонах Мардарије од Мркшине цркве, Просветни гласник, јун-јул 1942, год. 58, број 6-7, стр. 269-279