ЈУБИЛАРНА ГОДИНА ВЕЛИКОГ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ НАУЧНИКА
ПРВИ ИЗ РОДА РОБОТА
Предвиђања
Већ пре шест деценија показао је Тесла и практички и теориски да је путем бежичних преноса могућно преносити не само сигнале, не само вести, већ и управљати покретним објектима на мору, копну и у ваздуху. За оно време (1900) такво откриће изгледало је фантастично. Тесла, наравно, није могао наићи на разумевање код својих савременика који су се његовом изуму приликом демонстрације у њујоршкој луци, дивили само као генијалној играчки. Америчко министарство рата, коме је предложио да се овај изум користи у ратним операцијама, није уопште Теслу удостојило одговора. Утолико више Тесла данас заслужује признање за овај и друге изуме, кад идеја аутоматског управљања на даљину, бежичног управљања покретним објектима, доживљује практично остварење и неслућени развитак.
Тесла је предвиђао да ће овакви аутомати заменити човека у многим његовим радњама и да ће то бити веома важан предуслов људског благостања.
Сви аутомати који су до сада конструисани имали су, да тако кажемо, позајмљени разум, јер је сваки од њих претстављао само саставни део удаљеног оператора који му је издавао разумне наредбе. Ова област технике још је у повоју. Ја желим да покажем да је, маколико то изгледало невероватно, могуће конструисати аутомат који ће имати свој властити >>разум<<, чиме хоћу да кажем да ће такав аутомат бити у стању да сасвим независно од оператора, препуштен самоме себи, одговарајући на спољне утицаје који ће деловати на његова чула, врши разне радње и операције као да је обдарен интелигенцијом. Он ће бити способан да се држи одређеног правца или да се покорава наредбама које је добио далеко пре тога, биће у стању да одлучи да ли нешто треба да учини или не треба, и да стиче искуства или, друкчије речено, да бележи утиске који ће затим сасвим јасно утицати на његове даље радње. Ја сам уствари већ израдио и план таквог аутомата.
Мада сам до овога изума дошао већ пре више година и мада сам га својим посетиоцима веома често објашњавао приликом извођења демонстрација у свом лабораторију, он је постао познат широј јавности тек много доцније, пошто сам га усавршио. Разуме се, изазвао је многе дискусије и сензационалне извештаје. Али већи део те јавности није схватио прави значај те нове техничке гране, нити је уочио велику снагу принципа који јој лежи у основи. Колико могу да судим по многобројним коментарима који су се тада појавили, мислим да се сматрало да су закључци до којих сам дошао потпуно неостварљиви. Чак је и она мањина која је била расположена да призна изводљивост мога проналаска видела у томе само једну врсту самопокретног торпеда који би се могао употребити за уништење ратних бродова, па и то са врло сумњивим успехом. Општи је утисак био да се ја носим мишљу да таквим једним средством управљам помоћу Херцових или каквих других зракова. Постоје торпеда којима се управља електрицитетом спроведеним кроз жице, а како постоји могућност утицања и без жица, горњи закључак се наметнуо сасвим природно. Да сам постигао само то и ништа више, напредак би био сасвим незнатан. Али се техника коју сам ја развио не састоји само у утицању на правац покретног тела, него омогућава владање тим телом у сваком погледу, извођење свих оних многобројних преноса и покрета, као и операција свих унутарњих органа једног индивидуализованог аутомата, маколико било тих органа. Они који су критикујући говорили да је ово контролисање аутомата неизводљиво зато што се лако може ометати и не сањају какви се чудесни резултати могу постићи употребом електричних вибрација. Свет се полако креће напред те се нове истине тешко примају. Данас је несумњиво да се уз помоћ тог принципа може изградити, за напад као и за одбрану, рука чија ће разорна моћ бити тим већа што се принцип може применити на подморнице и на летеће машине. Нема уствари никаквог ограничења у погледу количине експлозива коју би та рука била у стању да понесе, или у погледу домашаја ударца. А премашај је готово немогућ, Али се снага овог новог принципа не састоји једино у тој разорној моћи. Његова примена уводи у ратовање један елеменат који до сада није постојао — ратну машину без људи као средства за напад и одбрану. Даљи развитак у том правцу мора у крајњој линији претворити рат у борбу машина без људи и без губитака живота, до чега не би могло доћи без овог новог правца развитка, а што је, по мом мишљењу, неопходан увод у трајан мир.
Будућност ће, или потврдити тачност овог мишљења, или га оповргнути, а ја своје идеје о томе износим скромно, али с дубоким убеђењем!
Стални мирни односи између нација најодлучније ће утицати на слабљење оне снаге која задржава кретање масе човечанства те ће бити најбоље решење овог проблема. Али хоће ли се икад остварити сан о свеопштем миру? Надамо се да хоће. Оствариће се кад светлост науке разагна и последње тмуше, када се сви народи стопе у један, кад патриотизам постане исто што и религиозни занос, и кад читав свет постане једна земља са једним заједничким језиком и једним заједничким циљем.
(Из чланка „Проблем увећања људске енергије", јуна 1900)
Никола Тесла
Први из рода робота, Књижевне новине, 22. јул 1956, година 7, нова серија, бр. 20, стр. 1