Милутин Тесла у Сењу.
(Грађа за историју српске цркве у горњо-карловачком владичанству.)
Милутин Тесла, који је умро као протопарох у Госпићу 17. (29.) априла 1879., није знаменит само с тога, што је он отац славног Николе.
У своје вријеме као српски свештеник, он је био видан радник и као свештеник и као спреман Србин; он је био једини Србин у Лици, који је осјећао шта би све требало учинити, да српски народ његовог завичаја коракне напријед, па је потстрекавао и пером у јавности и живом ријечи, до кога је год допријети могао, да се развије српска свијест и створе услови за просвјетни, црквени, економни напредак.
Његов бијограф у краткијем цртама изнио је рад тога идеалнога човјека свештеника из дана милитаризма Лике.
Ја ћу овдје изнијети неколика писма Милутинова, док је био у Сењу, која писма не казују нам само племенитости његове, него нам изнашају и ондашње прилике у Сењу — тој маленој српској црквевој општини на хрвацком примоју — , које прилике ће добро доћи историчару при оцјени онијех дана и година живота српске цркве и народа на тој страни.
Мане Грбић у свом дјелу посвећује само 17 врста Сењу, а ипак, уз Трст и Ријеку, Сењ је био знаменита, и ако малобројна, српска црквена општина, и он, осим што је копирао автономију Тршћана и Ријечана за своју црквену општину, имао је и некијех својијех оригиналнијех погледа на — цркву. Те оригиналности наћемо и у Теслинијем писмима, која управљаше „обшчеству".
Какво земљиште бијаше, гдје дође за свештеника идеални млади Милутин Тесла, не ће бити на одмет, да овдје најприје изнесем званично писмо Теслина непосредног претходника у Сењу, Петра Кокотовића.
„Пречестњејшему Господину протопресвитеру Теодору Рајачићу. В Сењи дне 23. Октовриа 1846.
Почитаемим писанием Вашим от 21. т. м. сообшчавајући ми височајшиј налог јего Високопреосвјашченства Гдина Епкпа от 14. Октовриа о. г. К ad 427. заповједате да Сидоксију Епископску и протопресвитерску отсеље плаћати имам; обаче изостависте опредјелити ми колико управ ја тога ненаднога даннодајанија от шест собствених и дванаест квартирних Домова давати дужан сам. Будући да Свјашченик Сењскиј от постања овог Обшчества, никад Сидоксије плаћао ние, и повнегда овом новом уредбом Свјашченику већиј се приход недае, незнам от куда ће он то у напредак плаћати моћи. Код овако малена и доста сиромашна Обшчества да Правителство Духовно смилуесе Свјашченику Сессију или буди кои приход исходатајствовати — онда би могао безушчербно високом желанију удевлотворити.
На второ повељение Ваше да јавно Обшчеству сотворим сирјеч: да от сад овдашњиј свјашченик Протопресвитерату вилићком принадлежи — чест имам сообшчити Вам да сам по повељеному ми сотворио — а за отвјет добио: да то њи ништа неспада и да правителство духовно може по произволенију само са Свјашчеником управљати — обаче они своја права која су до сад имали, равно по првашњему обичају и правилу остали приморски Обшченства у невредимости задержати желе. Нова заведенија која у крјепости Јего Високопреосвјашченства Наш. Гдина Епкпа стое, нека Њима са особеним на њи или Славниј магистрат устроенима писмима сообшчавати благоволи; ибо овдје је Свјашченику моћ одузета и кроз овакове ствари само у омражњу са обшчеством долази. Желећи као и до сад каждом праведном требованију мога Старјејшинства сообразоватисе — просим да Ви Јего Високопремилостив. Гдна Архијереја умолите: да мене већом плаћом и бољим приходом помиловати благоутробствуе, пак ћу онда ја сугубу Сидоксију с радостију плаћати.
Повторително молећи Вас да ми јавити доброту имате, колико ја за ову годину платити имам — остаем с достојним почитанием преч. ваше покорниј слуга.
П. Кокотовић.
Сад ћемо моћи разумјети и ова писма Милутина Тесле.
1.
Благочестивом обшчеству српском у Сењу, 18. Јулиа 1847.
Лежећи мени на сердцу благочиние церковно, и имајући свагда најсветију дужност, то у колико боље могуће повишавати, и напротив скаредност и неблагочиние из светог дома божиег удаљавати, потребност ми убо налаже Благочестијам Вашим њеколика примјечанија у смотренију злиј обичаја њекиј кои се у овдашњој нашој Церкви находе, овдје назначити, а то:
1. Кад свјашченик присије у Церкву и почне проскомидисати, онда је срамота и грјеота, да се по Церкви виче, потерчкуе и граи, јер ваља знати, да је у то доба већ божија служба почетак свој примила. У ово доба ваљало би такође, да се другиј пут звони.
2. Кад се пое „блажени", ружно је видјети, а и срамотно за обшчество, да се књига преноси от једне стране на другу; јер приноситељ трчкарајући тамо сјемо, причињава, да присуствујућиј у њега очима упиру, и соблазњујусе, а особито странии, поњеже врло узнемируее побожност и тишину Церковну; а нарочито кад полако и со страхом божијм не ходи, него како што је обично, чизмама бакти и хити. А овоме се може лако помоћи, кад нисте у состојанију потребити књига за своју церкву набавити: Нека љева страна препише оне њеколике пјесмице, кое јој дојђу осим октоиха пјети, а минеа нека остане на десној страни; ово разумјем и на свако правило. — Свагдје се људи тако помажу, гди је оскудно за књиге, и гди се љуби благољепие и благочиние церковно.
3. Кад се чита молитва господња, онда треба, да је особито превозходна тишина, страх божиј и мир у Церкви; понеже говорисе: „Сподоби нас владико со дерзновением смјети призивати тебе" за то треба, да тутор, кои носи тас, стане за онај часак, док се очита молитва господња, „отче наш" и да окрене лице своје к свјатом олтару.
4. Кад свјашченик отпуст божие службе изрекне, онда би требало, да се пое многољетна: „Спаси Христе боже и помилуј". Ова пјесница богодухновена јест и украшава своим совершивањем нашу литургију.
5. Пре него што свјашченик изнесе раздајати антидор, или у истом часу кад је већ изнео, онда је гњусно и непристојно, да му се бржбоље леђа окрећу, и напоље терчи, као да би била анафора само за дјецу и жене. — Анафора није освјашчениј хљеб, него токмо благословениј, и зато свакиј, кои је престајао божију службу, без изјатија може, а и дужан је антидор приимити. У ово доба треба да се чита псалом: „Благословљу Господа на всјакое времја".
6. Да би, ако је икако могуће, женске не пењале се на хоруш, јер то је са свим гадно и непристојно. Оне понајвише долазећи касно, својим пењајућим ропоштањем и шушком великиј немир чине служби божиој. Зашто ви не би, као што је от постанка наше православне церкве обичај, направили у церкви притвор, а то се може без свакога готово трошка сотворити: ту не треба осим Христове и богородичне иконе ништа друго него једно танко у храму одјеление. И ту треба, да жене стое. Икона пак има ено у олтару доста. Nota bene. Љепше је, да и без предхрамија жене у храму стое а на хоруш пустите узњети оне ормаре, кои и онако велико мјесто заузимају у олтару, и чине га тјесним тако, да се не може у њем отњуд соборно служити.
7. Да се водрузи у Церкви Амвон, јер он је једна от поглавити частиј у храму. Потребан је ради входова, ради аналогиа; с њега се проповједа слово божие, чита свјашчено писание, а и вљепоту (?) изискуе га заамвоња молитва.
8. Онај мајстор, кои је на поду церковном измоловатоме господу Саваоту из средине тјела потегао шипку с висећим лустером — ние ништа похвално учинио. Оно је погрдно за божие име и образ, и врло соблазнително. Ваљало би дакле оно кречом забрисати, и што год друго преставити, из чега је изтегнуту шипку пристојние видјети, или боље је да неима ништа, него да се образ божиј погрђуе.
9. Да би се за свјашчене сосуде, орудија и утвари, једно особито мјесташце опредјелило, и да се такови, осим свјашченика нитко не додира.
10. Да би се проскомидиа штогод разпространила, а то се може без икаква готова трошка учинити; на конац:
11. Да би ми се кључеви церковнии у квартир мој не предавали, за ово учтивјејше позивам, будући пономар пре мене у церкву отходити, а посље мене остајати мора, па ако шта похвали у церкви, ја отговоран бити нећу.
Здравствујте! Благочестијах Ваших
Милутин Тесла с. р.
парох Сењскија Адм."
2.
„Благопоштенородноме Христоименитоме Братству и Обшчеству восточно-православне Церкве у Сењу.
Како знате Почитаемии мои! ја сам дошао овамо 1847. дне 30. Априла и затекао сам овдје још једног Сшченика, кои је под јесен те године отишао. — От времена овог до 1850. године, мца Априлиа дне 29. уживао сам постојано здравље, а био сам задовољан онолико у колико сам могао. — А како сам чрез ово време от 3 љета и 6 мјесециј мое Церковно мјесто запремао — на вашу уљудност остављам! — Дне 29. Априла 1850. по свршетку вечерње у очи недјеље о Томје јесам се разбољео, и лежао сам до недјеље о Самарјанина, и тако три недјеље; о Томје, о Мироносиц, о Раслабленоме, прошле су без Свештеника у Церкви. — Међувремено дне 5. маиа преставио се један солдат нашег Благовјерија у овдашњем шпитаљу, који је на очи ваше преко римског Епитрахиља погребен, ја сам се међутим душом борио. — По милосердију божием дне 21. маиа у горјеречену недјељу о Самарјанини читао јесам литургију, и служио сам безпресјечно, усиљавајућисе боме, 6 пуних недјеља, т. ј. до 2. Јулија 1850. Овдје, т. ј. 4. Јулиа обрнуло је мое здравље са свим назад, и обстојатељстом тим посљедујућа недјеља дне 9. Јулиа била је без литургие. — Дне 15. Јулиа у суботу сврате се к мени овии свјашченици из Лике, и тако недјеља дне 16. Јулиа била је провиђена богослуженијам у Церкви. — Од овог времена пребивао јест овдје код мене тетак мој, гд. Драганић, до конца месјеца Јулија. Ви сте њега често позивали на части, и ја Вам зато захваљујем, и дали сте му кад је пошао један хонорар от 12 ф. тако и ја сам поверх тога потрошио нањ неколико више от 12 ф. Преображенија господња 6. Августа недјеља била јест, и тад је гд. Лужаић службу божију овдје обавио, и ако сам му коју признателност дао он је као поштен човјек био задовољан, него за листоношу, кои је ишао по њега, платила јест Церков, и ја јој благодарствуем. — За приидућу недјељу 13. Августа писао сам опет по гд. Лужаића, но кад сам одговор получио, да не може доћи, јесам отма писао гд. Протопресвитеру, кои за ову недјељу ние могао послати свјашченика но у вторник 15. Августа за праздник Храма ове наше Церкве, послао јест. — За оба ове листоноше у Берлог и Лучане, устављено јест 8 цванцика, илити 2 ф. 40 кр. ср. от мое плате. Тога дне 15. Августа умро јест један Лутеран, кои је сутрадан 16. Августа у Цимиториум наше Церкве погребен. Колико је средство овога Сандри дало на Церков, а колико на штолу, казали сте ми, и ја сам био участником от вас с 2 ф. ср. И тако у суботу дне 19. Августа дотичне године 1850 приспјео јест мои сродник Јереј Тома Мандић, кои ме тад избавио био от многиј бједственостиј. —
(От 1. Јулиа 1851. затворили сте оно от мене 5 ф. мјесечно, што сте ми придавали от 1. Ноемвриа 1848.)
И ово довде Почитаемии мои! живог состојанија вешчеј обстојателством моег бољезнованија, нека се не говори около међу нама ни горје ни боље, но онако како јест право и основателно. — Већ сад има једна година и 9 мјесециј откако гд. Мандић заступа мое мјесто у Церкви без икаквог вашег отегоћења, и на овога човјека ви се нисте тужили до 27. Марта т. л. а што се овдје догодило онако, то сам Бог нека знаде, — но тко је крив, ваља да ће бити казњен, а тко је увређен ваља да ће добити свое уврачевание; него ево бруке, ми њеколици управо от то доба поступамо као несташна дјеца, но господо моја! колико једна муха на перу подњети може, толико равно ми можемо образом таковим и поведением нечесому нашкодити, но тек себе самих срамотити извољавамо, и себи вјечиту штету и урон имену свом наносимо, и нитко нас тако добро неће умјети казнити, као наша младеж. Бјегати от тамјана заради јегоизма — воистину дјетињска вешч! —
Писали сте ми под 29. Марта т. л. њека немогућна, и на ово сам ја вама отговорио, и чуем да се љутите и да ми за зло примате, но видите ту нејмате право, понеже човјеку паметну и поштену никад истина противна ние; — а у осталом почитаемии мои! ја имам от вас довољно већ писама, у коима ви мене њекако псуете и малко за бену и рабољепну креатуру держати извољевате, и вообшче начином њеким и тоном ваша посланија тако управљате, да јеј бог! која висока власт из потребног призрјенија свога високе Решкрипте тако на Свјашченство отпушта; и немојте се љутити за оно писмо, кое сте ми другог дана свјетлог Христова Воскресенија преко нашег мезњера у дом послали, — јербо вјерујте почитаемии мои! немате за замјеравати ми, основанија. — Мислите л, да ме овдје притеже какво добро? Та да одем одавде у Безарабију таман, баш ништа изгубити нејмам овдје. — Мене тјеши више моја чест и достоинство, него ли плата. Та је ли могуће, да мислити можете, кад вам снисходим, то из страха чиним? Почитаемии мои! усиљен сам овако говорити. Сад ми здравствујте и приимите мог отмјеног прам Вама поштовања и љубави.
Благопоштенородијах Ваших
Сењ, 30. маиа 1852.
преодањејшиј слуга
Милутин Тесла с. р.
парох адм."
3.
„Поштенородноме Господину Јоану Савв. Петровић,
Сењ, 17. Јуниа 1852.
Када тко званично затребује из официе парохиалне кои извод из књиг матрическии, онда парох не иште таксе за такове изводе; но када једно лице заради свои потребностиј приватно захтје коимудраго документ из протоколов парохиални — изузимајусе на прим. Свидјетелства сврху нравствености и поведенија једног лица, и друга овом подобна Свидјетелства — тако ми иштемо и смјемо захтијевати за свакиј документ по 2 ф. ср. И то је већ обична пристојбина свјашченику за овакове ствари; јер и није иначе, када једно мирско Надлежателство за јединствено легализирање документа једног захтјеваше по 15 кр. ср. тако у соразмјерију овоме и отношенију можемо ми парохиално свјашченство с чистом совјестију и правицом за цјелиј Извод и написание ствари узети за ком. до 2 ф. ср. Баш се о тому сада, како чуемо, у министериуму ради, да се утврде сирјеч ове таксе, кое ће се сматрати имати какоти другии штоларни приходи парохиалног свјашченства.
Овом приликом соутверђујем, да сам примио от Вас јуче за издата мном под 22. дек. 1851. 4 Екстракта ф. 4 ср. и ја се задовољан стављам. Примите поздрав от Вашег
Милутин Тесла с. р.
парохии адм."
4.
„Поштенородноме Господину Јоану Савв. Петровић,
Сењ, 18. Јуниа 1852.
Обичај ние регула; ипак свакиј добар обичај поштовати треба. У новим судејским уредбама такса за свјашченство парохиално ние спомена, то ће се тек видити, кад се све уреди; дотле пак обичај постои, и слободно захтјевање от стране свјашченства за изводе из протоколов парохиални; толико је — да сви документии, кое издавало би и утверђавало свјашченство, морали би се неминуемо от мирског надлежателства соутвердити, сада пак ние то толико потребно. — Захтјевати из официе парохиалне кое писмено доказателство званичним путем може само која јавна официа и Надлежателство. Ако би се завела овдје, како кажете, парохиа по смислу границе, и с овом равномјерно скопчатии садашњии приходи штоларнии — ја мним што се тиче первог, ту ни мисао мјеста имати не може; овдје је нуждно господине, да се учреди Церковно Обшчество народње с правим и позвољеним дјелокружием своим тако, да не буде убитачно за Церков, Народ и народње свјашченство; и не само овдје у Сењу, но и у краини свугди нужда је велика, да се учреждавају обшчества народње-церковна, иначе наша ће Церква и ми Народ вавјек морат лаборирати на староме шлендриану. А што се пак тиче штоларни прихода, овдје у Сењу, могао би Вас увјерити, поштенородниј Господине, да су много и много гориј и рђавиј него ли у истој краини и сиротињи, а баш наспрам они у краини могло би се рећи, да и не сушчествују овдје штоларни приходи. Обшчества церковна имају различита своја учрежденија, како гдје обстојателства захтјевати могу. — Велите, да овдашња наша православна Церква ние била досад парохиална; — а да за Бога? Куда дакле припада? Ја нисам нигдје читао, нити сам чуо, да је она од воздвиженија свог до данас принадлежала коиој оближњој Церкви — нити Фиуманској, нити пак Берложкој, да би се звати могла филиална Церква, но она јест свагда самостална била, и сад јест, и убо парохиална, као и остале самосталне Церкве и независима Обшчества. Предразсуждение јест то и погрјешно мислити, да је само оно парохиална Церква, над коиом се иншталира један свјашченик, ибо то ние свагди потреба, но само ондје гди обстојателства за нуждно нађу. Треба разлику знати помеђ видов Церкви: катедрални и великиј, парохиални, филиални и капела јавни. — За то видите ние ни чудо, што коекто овуда и одонуда нас православна српска обшчества трактира именем: Секта, и наше јавне церкве: греконесједињеним Богомољама, и наше народње правилно рукоположено свјашченство: Рабинерима и служитељима свјашченодјејствија (?), — кое увреде словесног човјека, и одушевленог за народ свој и Церкву, дирају до мозга у костима, јер руше достоинство народа и јавног богослуженија вселенске највеће на земљи Церкве. Но при свем том нека је опадају, она се јур держи, и разпрострања свеудиљ.
Здравствујте. Ваш
Милутин Тесла с. р.
парохии адм."
5.
„Благородноме и Благочестивоме Обшчеству восточно православне Церкве
у Сењу.
Јуче разумјех, да нисте уважили Благородија Ваша мое протестацие от 28. Јуниа 1852. п. 26. но вјерујте господо, ние Вам то полезно; јер Ви добро знате, и ја знам, што се от почетка мое болести овдје чинило, како се протезало, и како се окончало; и ја вам кажем, докле ја мое ухљебљение не добием, ви мени благодјејание церковно, оно на кое сам овамо дошао, узтегнути не можете, пак таман да сте ви жене убоге вдове, кое по деветеро дјеце на преслицу хране; и не питасе то, је ли мое положение овдје као једног капелана, Администратора, Ефимериа, шта му драго, кад се узму наше ствари с датама и обстојателствама по гражданском закону на разсуждение, ви сте изгубили; и не само у аугустјејшеј нашеј Держави, гди правда на престолу сједи, и закони и судови по темељу хуманитета и правде владају, но таман да смо — сачувај Боже — под Отоманском портом, па да турскиј кадија помеђу нама суд учини, и да пол имјенија вашег продате, и да му дате, права вама дати не би смјео, јер неправде, кое ви мени чините, јесу рукама ухватити. И отселе нема друго ван, ако будете требали Церкву, свештеника на контракт добити морате, да, ако би се човјек међу вама — не дај боже — разбољео, и у Церковној служби, плату му с уреченим временом давати обвежетесе, да с вама нема кавге, јер человјек међу вама здравље одержати не може. — Ви знате што сте у почетку мое болести чинили, како сте ми службу, као злочесту калфи али куварици отказати хотјели, како сте своју Церкву игнорирали, како сте ме у лаж тјерали, како сам сирома помошчију сирћета и воштане свјеће с вама се разписивати морао, писати на све стране по свјашченика и трошити, како сте мој Свештеничкиј карактер псовали и ушчерб мом достоинству наносили, давајући ми титулу нашег Андре Бована и т. д. Ето видите какви сте и колико разумјете! Зовели се то Братство народње-церковно? Зове ли се то возпитание? Је ли то човјечност? Је ли то благодарност на мое многе заслуге, кое сам Цркви овој учинио. — И тек да се човјек што опорави, а ви внезапу нађета нешто што је противно божием и човјеческом праву; а ја! за вас није човјек народниј, јер ви још не осјећате у себи нити једну искру народњега духа, но за вас је човјек подлиј, лукавиј, ласкатељ и наемник; и ја имам обстојателством мое болести от вас ствариј доволно, кое у дубоке предмете зарезуе, а ви адвоцирајте свободно како вам драго — не марим. — И немојте ви мислити, да ћу ја за мое ствари прибјећи церковној власти, за да не би сте рекли, да по природном благонаклоненију право ми дае, — не, но почамши от мјестне Јустицие, до највише апелацие, до самог всепресвјетљејшег престола, па да сте ви Обшчество строенија каква му драго, ви губите јер неправде и законопреступленија ваша јесу аутентическим доказателствама подкрјепити можна. — Но ја ипак мислим, да је вама чест ваша и име мило, и да нећете до тог доћи, да вам образ ваш изпод поднебија српског и по вилаету буде блатан — ја мислим да разумјете што са овим хоћу да кажем — и не само на име обшчества, но и у личности ваше немојте да будем принуђен дирнути, јер ја знадем што кои важи у обшчеству; немојте дакле да свак знаде наше голотиње и невоље; и немојте да се по судови вучемо, јер ја нити шта имам, нити изгубити могу, а ви имате много. — А што се тиче те мое плате, то ако никако, садзасад начинит ћу једну колекту и казат ћу мое стање овдје пореду, и поднети ћу Браћи нашој римском обшчеству, молећи за Христианско великодушие и човечност, и уфам се, да ће људи дати до 20 ф. да преживем с фамилиом, и да квартир платим.
И чујте сад, што ћу вам рећи, ја ћу скорим временом от вас се разтати, јер ћу по милосердију божием и милости церковног надлежателства добити корицу хљеба, а ви ћете овдје остати, и добит ћете, уфам се у бога, каква свештеника; него вас молим и совјетуем за вашу хасну, немојте бити као простии људи, имже њест јешче доволно разума, но узмите дух онај народниј от напретка; базирајте ваше поведение на слободи, једнакости и братству; имајте у очима вашима предмет благостојанија Церкве и Народа; одбацујте кукавиј стариј шлендриан от прошасти стољетија; свако властољубие убјегајте као смрадне куге, јер не соотвјетствуе данашњем духу и времену; обстојателство Сења пред очи узмите, не гледајте на друга мјеста; отворите очи ума и срдца вашег; обшчество церковно стројте; не будите здание на песку; душепопечитеља у средину своју узимајте, јер другач мира, љубави, слоге и напредка имати нећете; вавјек ће бити туђиј човјек; вавјек ће от вас зазирати; вавјек ће вам и носом завертати; — но будите с њим једно тјело и један дух, јако и звани бихом во једином тјеље упованија вашего, знајући при том, да овдје свештеник више Honoris causa него ли за плату служити има — то је наравна ствар — нестало је стари људиј, нестало је и стари попова; — дух времена схваћајте; и ако опазите у вашем свештенику и једну искру народнога духа, цјените га, немојте га удручити, пособствујте му, имајте повјерение к њему, нећете изгубити; нека буде правиј пастир у природном смислу, а не буде подал човјек, да ние врстан бранити свој Народ и Церкву. Незнасе, ил је већег сожаленија достојно обшчество кое от свештеника зависи, или свештеник кои од обшчества зависи: ако перво зависи от другог, а они су њекако робови, и морају честократ играти по његовом лакомисленију; ако ли пак зависи другиј от первог а он је подлиј роб, учисе ласкати, учисе лукавствовати, учисе невјежествовати о церкви своиој и народу не радјети, на све стране вјетрова даје се разапињати, и ништа друго ние, него церковниј и народниј наемник и разбојник, него ваља и велика је нужда свештеник и обшчество буде једно тјело и један дух; боље је да један другога љуби, него га да се бои; слуге смо сви један другоме, обаче само оно је слуга, кои наше потребоће тјелесне послужуе; — свештеника зови братом, и он тебе нек тако зове; јер он је слуга Церке и Закона, и Отечества, а Пастир и Брат Обшчества и т. д.
Бога ми мога! ништа ми тако свето ние као Церква моја и праотеческиј Закон и обичаи, и ништа ми ние тако драгоцјено као слобода, благосостојаније и напредак Народа мог и Браће, и за ово двое: Церкву и Народ, гди год будем готов ћу бити живот мој положити; обаче ни враг ми ние мржии от себичности, первенства и властољубија, вражиег шлендриана, који запречуе обшчем напретку и ползи. Здравствујте.
У Сењу, 31. Јулиа 1852.
Милутин Тесла с. р.
парохии адм."
6.
„Благопоштенородниј Господару Ђорђе, мој усерднољубимиј!
Моје срце јест полно пријатни чувствованиј, одкако ми јест милосердниј Бог повратио мое желаемо здравие, и зато све непријатности отлећу от мене, кано један шеварниј штапић от дувара, и не само ово, но и сва чемерна моја обстојателства овдје у Сењу, и дуговремено искушение бивше, све сам већ заборавио, тако као да ние ничега ни било, и ја би се забадава трудио Вам радост срца мог изразити, још к томе скопчано јест повишење мое на степен Церковниј и ухљебление боље предстои мени, и зато извјестно знам, да и Ви и обшчество, међу коима већ готово 6 година живим, и много пострадао јесам, имате срећи моиој и веселију саучастие. — У отношенију пак што ми данас у вашем почитаемом листу напомињете за најам кућевниј, да! да сада при руки имам послао би вам, не само оно што иштете, но и онолико седмерицеју; и вјерујте, а то већ сами знате, да сам пријатељ свое Церкве, и у коиој мјери јесам сиромашан, у тој истој јесам и поштен човјек, и зато све што Церкви моиој дужан будем, платити хоћу, а она је дужна на мене причекати и Ви Обшчество је приимило мое писмо от 13. тек. 1852. у отношењу куће, и Ви сте то разумјети могли. Со истиним почитанием пребивам Ваш
У Сењу, 16. Септемвриа 1852,
истинскиј пријатељ
Милутин Тесла с. р.
Концепат званичног њемачког писма, којега одмах навађамо, показује нам Теслу на послу према ондашњијем властима.
7.
„An das löbl. k. k. Zengger Militär Commando dtto Zengg am 20 Juli 1848.
N o t e.
Nachdem sich der hierortigen Garnisons-Mannschaft viele zu dem orient. rechtgläubigen Ritus bekennen, so erheischt es die Gerechtigkeit dass diese (um Niemanden eine fremde Kirche aufdringen zu wollen) bei jeder statthabenden kirchlichen Function stets in eigene, aber nicht fremde Kirche geführt werden.
Diesemnach wird Ein löbliches Militär-Commando diensthöflichst ersucht, das fragliche Militär an jedem Sonn - und Freiertage, wo die orient. rechtgläubige Kirche das Hochamt celebrirt, jedesmal um 10 Uhr v. M. vor die hiesige Serbische Pfarrkirche umso gefälliger stellig machen zu wollen, da es ohnehin bei der gegewärtigen Zeit-Epoche mehr keine herrschende Kirche existirt.
Tesla, adm.
Као у завршетак износим још и својеручнијех неколико биљежака Теслинијех, које је он црквено-словенскиjeм језиком а штампаним писменима забиљежио. Ово су:
Л. 1847. юност. гўмн. препод. по книзѣ бр. испов. М. Т.
Л. 1847. маїа 11. издѣиствовалъ єже во времѧ богослуж. око цркве не ловити.
Л. 1847. маїа 23. издѣиствовалъ. єже робот. во времѧ богослуж. близ` церкве не дѣлати. М. Тесла.
Л. 1847. маїа Аркх. пар. фасц. оучреж. хран. числ. М. Т.
Судоѯїа ѡ л. 1847. включит. нач. ѡдав. М. Тесла.
Л. 1847. мца Дек. дне 8. двиглъ злоупротреблєніє истѧзованіѧ постпорта за долж. писаніѧ. М. Тесла.
Л. 1848. мца Iан. дне 16. оукинул` злоупротреблєніє контролл. наших мерторїи римск. сѱенствомь. М. Тесла.
Л. 1848. мца марта дне 18. ассїстенцїи почест. зак. нач. обьич. прїим. М. Тесла.
Л. 1848. людство гарниз. православноє во собствен црков параднѡ ити. М. Тесла.
Лѣта 1850. оустроєнна печать парохїалнаѧ трошкомь и попеченїемь мене Їереа Милутина Тесла.
Још само да напоменем и ово: Теслин бијограф (у календару „Србобрану") спомиње, да је Тесла по рукоположењу год. 1846. послан у Штикаду за капелана, „од куда буде на брзо премјештен у Сењ. Ту је био до августа 1852." Из писама (овијех) Теслинијех види се, да је он дошао у Сењ 30. Априла 1847., а из писма господару Ђорђу (Милеуснићу) види се, да је у Сењу био још 16. Септембра 1852".
Приопштио: П. М. К.
Милутин Тесла у Сењу, Српски Сион, 15. август 1903, број 15, год. 8, страна 464-471