НИКОЛА ТЕСЛА О ЗМАЈУ ЈОВАНУ ЈОВАНОВИЋУ
Њујоршки часопис T h e c e n t u r y m a g a z i n e доноси у књизи XLVIII од ове године у преводу Роберта Андервуда Џонсона три песме нашег великог песника Змаја Јована Јовановића и то: Три ајдука, Чудновата љубав и Два сна. Преводилац обећава да ће донети још Змајевих песама. Радосни што ће име нашег уваженог сарадника а тиме и српско име да на овај начин одјекне кроз велики део културнога света, ми смо особито срећни што у редовима што за овима долазе можемо нашим читаоцима изнети у верном преводу један симпатичан чланчић, којим је наш велики сународник Никола Тесла представио Змаја енглеском односно американском читалачком свету. Читалац ће и поред све краткоће овога чланка из његових редова видети, како његов писац није велики само на непрегледном и чаробном пољу електротехнике, већ је тако исто дубок мислилац и сигуран критичар историје. Што ће читаоцима нашега листа бити у ово неколико Теслиних редова најмилије, то је она синовља љубав која из њих провирује према његовој српској отаџбини, то је онај племенити патриотски осећај, који у њему нису могли угушити ни американски космополитизам нити милијони Волтиних струја, којима су његови живци били толико пута изложени на корист човечанства а у славу српскога имена, којим се он свуда и свагда дичи.
Једва да је на свету било народа жалосније и теже судбине од српскога.
Са врхунца његове славе, у којој је српска држава обухватала највећи део Балканскога Полуострва и извесне покрајине, које данас припадају Аустрији, српски је народ уронуо после судбоносне косовске битке у тешко ропство азијатских хорда, које су га тада прекрилиле. Европа не може никад исплатити велики дуг који Србима дугује за тешке жртве, што су их они поднели борећи се против варварске најезде. Пољаци су под Бечем довршили оно што нису могли Срби да учине, а готово исто као и ови били су награђени за своје услуге цивилизацији.
На Косову пољу пао је, пошто је усред војске му распорио султана Мурата II, Милош Обилић најплеменитији српски јунак. Кад ово не би била историјска истина онда би човек подлегао искушењу да овај догађај сматра за мит, израстао из додира са грчком и римском културом. У Милошу гледамо ми и Муција Сцеволу и Леониду, па још и нешто више од обојице, ми у њему видимо мученика; јер он не умире лаком смрти на бојноме пољу као грчки јунак, већ плаћа за своје смело дело животом на страшноме мучилишту. Није с тога чудо што песништво народа подобног да да такве џинове веје духом племенитости, јунаштва и великодушности. И сам челик-јунак Марко Краљевић у коме се оличава српско јунаштво, јадикује побеђујући Мусу турског поглавицу:
„Авај мени до Бога милога.
Гдје погубих од себе бољега!"
Од те судбоносне битке па све до најскоријега времена Срби су знали само за црну мрачну ноћ с једном звездом на обзорју, Црном Гором. У тој тами није могло бити ни помисли нити никакве наде о науци, трговини, вештинама или привреди. Шта је друго у таквом стању могао чинити овај храбри народ до да се непрестано бори са својим угњетачем? И његови су синови то доиста и чинили, и ако је сваки од њих имао да се бори са двадесеторицом. Али борба није задовољавала једино њихове грубе нагоне. Ту је било још нешто више што су они могли учинити и што су они доиста и учинили: они су у бесмртне песме обукли племенита дела својих предака, јунаштво и самопрегоревање оних, који су пали у борби за слободу. Ове околности и урођене особине начиниле су од Срба мислилачки и песнички народ, и тако су се постепено развиле њихове величанствене народне песме, што их је први сабрао најплоднији српски писац Вук Стефановић Караџић, који је у исто време саставио и речник српскога језика, у коме има више од 60000 речи. Ове народне песме могу се, по мишљењу самога Гетеа, ставити упоредо са најлепшим производима Грка и Римљана. А шта би тек он о њима рекао и мислио да је био Србин?
И ако се Срби одликују нарочито својим народним песништвом, они имају и неколико уметних песника, који су достигли степен праве величине. Међу савременима није ни један толико мио млађему поколењу колико Змај Јован Јовановић. Он је рођен у Новом Саду 24 новембра 1833 год. Потомак је једне од старијих племићских српских породица, која је у сродству са српском краљевском кућом. У своме најранијем детињству он је показивао велику вољу за учењем на памет српских народних песама, које су му рецитоване и већ је као дете почео да саставља песме. Његов отац, који је био високо образован и имућан човек дао му је прво васпитање у родноме месту. За тим га је послао у Пешту, Праг и Беч, где је Јовановић свршио правне науке. Ово је учинио по жељи свога оца, но његове личне наклоности биле су за изучавање медицине. Он се тада вратио у свој родни град, где му је био понуђен угледан службени положај, који је он и примио, али који је у скоро напустио у тежњи да се сасвим преда књижевном раду, за што је осећао нарочити позив.
Своју књижевну делателност он је отпочео 1849 год, а прва му је песма била штампана год. 1852 у Српском летопису; својим младићским радовима он је нарочито богатио странице Седмице и Невена. Од тога времена па све до год. 1870 он је поред све бољих изворних пренео у српску књижевност многе лепе песме од Петефија и Арањија два највећа маџарска песника, од Руса Лермонтова као и од других песника разних народности. Год. 1861 он је издавао шаљиви лист Комарац и исте године је основао књижевни часопис Јавор и у оба ова листа штампао је врло лепих песама. Ожењио се год. 1861 и у току мало срећних година, које су за овом дошле, испевао је дивну киту лирских песама званих Ђулићи, које ће без сумње остати његов најлепши производ. На своју велику жалост Јовановић је већ год. 1862 морао да престане са издавањем Јавора, — жртва коју није могао одрећи великом српском патриоти Милетићу, за чији изборни успех било је потребно да наш песник сад ради на његовом политичком листу.
Године 1863 Јовановић је био изабран за директора васпитног Текелијиног завода у Пешти. Он се тада пун заноса на ново одао изучавању медицинских наука на тамошњем университету и постао је у скоро доктором медицине. Међу тим своје књижевне радове није никако запуштао, али за његове су земљаке од дивних му производа много важнији и претежнији његови племенити и ватрени напори да пробуди одушевљење код српске омладине. За време свога бављења у Пешти Јовановић је основао књижевно друштво Преодницу, којој је био председник и чијим се пословима најодушевљеније предао.
Године 1864 покренуо је чувени шаљиви лист Змај, који је постао тако популарним, да му је име остало саставним делом уредникова му имена. Год. 1866 давата је са великим успехом његова весела игра Шаран. У скоро за тим — год. 1872 — њега је снашла недаћа да изгуби жену а мало после тога и своје јединче. Колико је ова несрећа на њега дејствовала види се врло јасно из неизмерно жалосних песама (Ђулићи увеоци) које су за њом дошле. Год. 1873 покренуо је други шаљиви лист Жижу. У току год. 1877 он је отпочео издавати илустровану кронику руско-турскога рата а у години за овом почиње излазити његов познати шаљиви лист Стармали. За све ово време он је писао не само песме већ и прозу нарочито мање новеле, често и под прикривеним именом. Најбоља је од ових на сваки начин Видосава Бранковића. У последње време изишло је много његових врло лепих дечјих песама.
Од год. 1870 Змај се одао својој лекарској пракси. Он је велики присталица спаљивања мртваца и утрошио је много времена на пропагандовању те ствари. До скора је становао у Бечу али се је у последње време настанио стално у Београду. Овде он живи животом истинитог песника волећи све и вољен од свију. Српски народ му је у знак признања за његове услуге вотовао субвенцију на цео живот.
Песме Змајеве су у толикој мери српске да готово изгледа немогуће превести их на какав туђ језик. Оне се одликују оштром сатиром, која је слободна од Волтеровске заједљивости, добросрдношћу и непрекидним хумором као и дубином и јачином израза. Г. Џонсон је покушао да по моме литерарном и непотпуном читању пренесе у стиховима неколико мањих Змајевих песама. Како је при томе везан слог био често немогућ, то је он био принуђен да описује идући при том што је више могуће за песниковим мотивима и идејама.
Преводилац госп. Џонсон додаје још у писму, писаноме Змају, да је он имао великих тешкоћа око одевања песникових нежних мисли у свој изломљени језик. „С тога сам био принуђен, вели он, да поступим тако како бих за енглеске читаоце сачувао објективну слику коју Ваша замисао представља. Али поред свих недостатака у моме посредовању, кроза њ ипак пробија светлост Вашега ђенија, и наши га песници виде јасно, као Аполов зрак." — Види се, да сиромах Џонсон није прочитао стручно и објективно мишљење, које је о Змајевој појезији изнео г. Dr. Љуба Недић!
Dr. М. Р. В.
Никола Тесла о Змају Јовану Јовановићу, Дело, друга књига, 1894, стр. 338-342