Никола Тесла пренеће сунце с неба на земљу?
У овоме чланку „Суштина материје", у „Времену" од прошлог уторника, показали смо на овом месту, како се замишља грађа материје. Најситнији делићи, који се не могу делити у још ситније делиће, јесу такозвани електрони. Електрони су међу собом сви једнаки. Из електрона саграђени су атоми. Од броја и распореда електрона, зависи који ће атом бити саграђен. Разлике између атома потичу, дакле, од броја и распореда електрона који их граде. Из атома се граде молекули, а из молекула материја уопште.
На нашој земљи разликујемо мртву или неорганску природу. У мртву или неорганску природу спадају разне стене, минерали, течности као вода итд. итд. У живу или органску природу спадају биљни и животињски свет с човеком. Ма како да се жива бића разликују битно од мртвих предмета или ствари, на један начин обадве природе, мртва и жива, везују се ипак у једну целину вишега реда. Мртву и живу природу везује у једну целину вишега реда јединство материје. То другим речима значи да се мртви предмети и жива бића састоје из истих хемијских елемената. Подробна хемијска испитивања утврдила су заиста ту врло крупну и значајну чињеницу: да се у телу живих бића не налази ништа друго и ништа више до они исти хемијски елементи, који сачињавају мртву природу принуђени смо били извести закључак: да су се жива бића морала створити из хемијских елемената мртве природе, да се дакле жива природа створила из мртве природе на нама непознати начин. Из хемијских елемената, под нама непознатим условима, створила су се прва жива бића. То су била не само прва него и најпростија и најнесавршенија бића. Та су се бића сада развијала и постајала све савршенија и савршенија. Тако се из онога првобитног најнижега живога света развијао све виши и виши, докле нисмо дошли до данашњега биљнога и животињскога света с човеком на челу...
Али не постоји само на нашој земљи јединство материје. Јединство материје постоји исто тако и у — целој васиони. Помоћу такозване спектралне анализе било је могућно хватањем светлости сунца и звезда кроз призму утврдити спектралном фотографијом: да се исти хемијски елементи налазе и у васиони, те према томе цела васиона обухвата се с обзиром на своју грађу, с обзиром на јединство материје, у једну целину.
Живи свет на нашој земљи, биљке и животиње с човеком, чини своје врсте целину и заједницу на нашој планети. С обзиром на грађу, живи свет чини једну целину свога рода: сва жива бића састоје се било из једне једине ћелије било из читавога, не ретко; наизбројнога низа ћелија. Али ма како да биљке и животиње с човеком чине једну значајну целину, живу природу, на нашој земљи, постоје међу њима и веома крупне и значајне разлике.
Једна од најкрупнијих и најзначајнијих разлика у живој природи међу живим бићима, јесте та: како се и чиме исхрањују? Сва жива бића, као што је познато, морају узимати храну, ако хоће да живе. Без хране жива бића нигде могу трајно живети нити пак могу до извеснога степена — расти. Ту се сада, у погледу начина исхране, битно разликују две велике групе живих бића.
На једној страни у живој природи, с обзиром на начин исхране, имамо да обухватимо све биљке које имају биљно зеленило; на другој страни све биљке без овога зеленила и све животиње с човеком. У прве биљке спадају све наше биљке са зеленим лишћем; у друге спадају разне бактерије, затим гљиве или печурке.
Ту је сада дана једна веома крупна, начелна разлика између ових двеју великих група живих бића. Биљке са такозваним биљним зеленилом зелене су отуда што ћелије њиховога лишћа (а у зељастих биљака и други делови биљнога им тела) садрже многобројна ситна зрнца, такозвана хлорофилна зрнца. Ова су зрнца зелене боје, садрже једну зелену боју, која се зове научно хлорофил. Отуда им име хлорофилна зрнца. Ова хлорофилна зрнца немају бактерије и гљиве међу биљкама; немају их затим животиње и човек.
Зато што имају ова хлорофилна зрнца, биљке са такозваним биљним зеленилом имају способност да из неорганских хемијских елемената стварају такозвана органска једињења. Помоћу зелене боје у својим хлорофилним зрнцима и под утицајем сунчане светлости биљке са биљним зеленилом у стању су да из угљеника који узимају из ваздуха стварају извесне врсте шећера и такозване угљене хидрате или скроб. Међу живим бићима на нашој земљи само биљке са биљним зеленилом имају ову значајну способност; да из неорганских хемијских елемената (састојака) стварају органске. То нису у стању ни биљке без биљнога зеленила (бактерије и гљиве, печурке) ни животиње с човеком. Све ове биљке и животиње заједно с човеком живе на рачун биљака с биљним зеленилом, на рачун оних органских састојака које су ове биљке створиле из неогранских елемената. Бактерије и гљиве живе зато или као такозвани паразити (у телу других живих бића), или као такозвани сапрофити (где се распадају и труле друга жива бића). Животиње и човек добијају своју храну било једући биљке с биљним зеленилом било једући животиње које живе од ових биљака. Кад не би било на нашој земљи биљака са биљним зеленилом, онога часа кад би неко успео да у један мах уништи све биљке са биљним зеленилом, тога би часа одмах био онемогућен и сав остали живи свет: све биљке без биљнога зеленила, све животиње и сви људи. Ма да господар света данас, човек би био немоћан као и мало дете према одраслом човеку, кад би се на земљи обрео без биљака са биљним зеленилом. Он би бедно морао скончати од глади покрај свих својих надмоћних умних одлика и способности.
Али исто тако као што би биљном свету без биљног зеленила и животињском свету с човеком био немогућан опстанак и живот на нашој земљи, кад би ишчезле биљке са биљним зеленилом, тако би биљкама с биљним зеленилом било немогућно опстати и живети, кад би наједанпут нешто сунце нестало. Само уз припомоћ сунца, под дејством сунчане светлости, могу биљке с биљним зеленилом да стварају у својим хлорофилним зрнцима помоћу своје зелене хлорофилне боје из неорганских хемијских елемената органска једињења. Онога тренутка, кад биљкама с биљним зеленилом ускратимо сунчану светлост, тога трентука престаје у овим биљкама и свако стварање органских једињења из неорганских хемијских елемената.
Наша земља, као што је познато, постала је на тај начин што се једно парче такозване прамагле нашега сунца, у доба кад је наше сунце било само једна маглина, што се онда једно парче од сунца одвојило, као мање брже се охладило и данас, као наша звезда, окреће се око сунца. Наша земља родила се, дакле, од сунца; добила је свој живот и постање од сунца. На нашој земљи потом, кад се довољно охладила, створио се живи свет, биљни и животињски. Али сунце није дало само један део од своје првобитне масе, те је тако постала наша земља; сунце још увек исто тако оживотворава нашу земљу, јер само под утицајем сунчане светлости и уз припомоћ сунчане светлости могу данас биљке с биљним зеленилом да стварају из неорганских хемијских елемената органска једињења и на тај начин хране и себе саме и све биљке без биљнога зеленила и све животиње с човеком. Зато можемо и морамо да кажемо да је сунце извор свакога живота на нашој земљи, управо праизвор из којега је потекла првобитна могућност живота и из којега се још увек једино одржава целокупан живи свет на нашој земљи.
Сунце се хлади, и једнога дана оно ће се охладити. Ко зна колико милиона и милиона година треба још да прође, па да се сунце охлади, али ма колики му дуг био век и неизмеран у поређењу са дужином нашега века, и сунце, напослетку, као и нас сва остала жива бића чека — смрт. Кад се сунце охлади једанпут, према овоме какав значај има његова светлост за одржање живота на нашој земљи, престаће онда и могућност за живот на нашој земљи. Можемо чак сматрати да ће живот на земљи морати престати много раније, чим би се сунце толико исхладило да се биљни свет са зеленилом више ни издалека онако бујно не развија као дотле. Смањивање биљнога света са зеленилом повући ће све веће и веће смањивање животињскога света с човеком. Људи, који би преостали да преживе ово последње време живота на нашој земљи, не би пре овоме имали ни мало завидну судбину. Све слабија сунчана светлост повлачила би за собом све страшнију зиму, а под ударцима ове и глади која је прати као сенка последњи би човек умро у тами и хладноћи и у пустоши, која је целу земљу претворила у једно огромно гробље...
Хоће ли бити оваква судбина човекова? Мора ли човек заиста с хлађењем сунца претрпети смрт од зиме и глади са осталим живим светом на нашој земљи? Зар уму човечјем неће бити могућно да изнађе средства, да се бори и да се спасава?
Француски ботаничар пок. Bonnier, бивши професор ботанике на Сорбони у Паризу, открио је један нов извор енергије за биљке. Он је нашао да биљке с биљним зеленилом могу и без сунца стварати из неорганских елемената хемијских органска једињења, ако им се само пружи један извор светлости друге врсте. Ако се у мрачном простору биљке осветле веома јаким сијалицама електричне светлости, онда оне као да су на сунцу нормално асимилирају, претварају у својим хлорофилним зрнцима неорганске хемијске елементе у органска једињења.
Могли бисмо, дакле, жетвени принос јако повећати у случају кад бисмо изнашли начин да изворе електрицитета у васиони прикључимо и упрегнемо у службу себи у овом погледу. То досада није пошло за руком ван лабораторије. Отуда овај нови извор енергије, за сада, остаје потпуно неискоришћен.
Али ако за сада нисмо у стању да искористимо електрицитет у васиони за ову сврху, не значи да то ипак кадгод нећемо моћи. У једној од својих последњих изјава наш велики земљак Никола Тесла нарочито истиче, да је открио и скоро ће бити готов да објави начин, на који се могу прикупити из васионе огромне количине електричне енергије и употребити као снага на нашој земљи. Ако се заиста оствари ово што нам Тесла обећава, онда ће моћи врло вероватно бити лако решено и питање: како да се за неговање биљака употреби, поред сунчане, још и електрична светлост.
У том случају, кад не будемо зависили искључиво од сунца, ми људи не бисмо били у смртној опасности ни онда кад би се сунце, једанпут охладило.
Стари Грци су причали бајку: да је Прометеј украо ватру с Олимпа и дао је људима. То је једна лепа грчка прича, али ако наш Тесла буде заиста био нашао начин за искоришћавање електричне енергије из васионе, онда он неће бити Прометеј који је с Олимпа украо и дао људима ватру, онда ће наш Тесла бити човек који је сунце с неба скинуо и нама људима на земљу пренео.
Др. ВУК МАРИНКОВИЋ
Никола Тесла пренеће сунце с неба на земљу?, Време, 27. октобар 1931, год. 11, стр. 4