НОВА ОТКРИЋА СЛАВНОГ НАУЧНИКА
Изјава Николе Тесле
југословенској штампи
Централни пресбиро Претседништва Министарског савета примио је од г. Николе Тесле једну изјаву, намењену нашој штампи, о његовим последњим научним открићима.
У тој се изјави објављују последња истраживања и резултати његовог рада. Он сам придаје њима првостепену важност, сматрајући да је учинио открића којима ће се користити цело човечанство поносећи се у исто време да их је учинио као син југословенског народа.
Он је ову изјаву доставио за нашу штампу поводом његовог одликовања орденом Белог Орла I степена, којим га је одликовало Краљевско Намесништво за његове научничке заслуге.
То одликовање му је предао Краљевски посланик у Вашингтону г. Константин Фотић. Истовремено му је предао и чехословачки посланик у Сједињеним Државама одликовање орденом Белог Лава I степена, којим га је Претседник Чехословачке Републике г. др. Бенеш одликовао за његове заслуге на научном пољу. Том приликом саопштено је г. Тесли да је изабран за почасног доктора Прашког универзитета и предата му диплома Универзитета.
— Крајем 1889 године, пошто сам провео на раду у фабрици Џорџа Вестингхауза у Питсбургу читаву годину дана, осетио сам велику потребу да наставим своја прекинута истраживања, и ја сам, без обзира на врло примамљиве предлоге од његове стране, кренуо за Њујорк да отпочнем свој рад у лабораторији. Услед разних наваљивања многих страних научних друштва кренуо сам затим у Европу, где сам одржао неколико предавања пред Институтом електро-инжењера и Краљевским институтом у Лондону, као и пред Физикалним друштвом у Паризу. После тога и после кратке посете мојој кући у Југославији, вратио сам се у ову земљу 1892 године са жељом да се посветим најмилијем предмету мојих мислих: проучавању васионе.
У току следећих двеју година интензивнога размишљања имао сам задовољство да дођем до два далекосежна открића.
Велики наш научник
НИКОЛА ТЕСЛА
о својим последњим проналасцима
Динамична теорија гравитације
Прво се односило на динамичну теорију гравитације, коју сам разрадио у свима детаљима и надам се да ћу је врло брзо саопштити свету. Она објашњава узроке ове снаге и кретање небеских тела под њеним утицајем, на тако задовољавајући начин, да ће прекинути празне спекулације и погрешне концепције, као што су оне о искривљеном простору. Према тврђењу релативиста простор има тежњу да се искриви било због његових сопствених особина, било услед присуства небеских тела. Претпостављамо да у овој фантастичној идеји има нешто стварности, ипак је она по себи противречна. Сваку акцију прати еквивалентна реакција и дејства ове последње директно су опречна дејствима прве. Претпоставимо да тела дејствују на искривљени простор, односно околни простор изазивајући кривине у њему, мени изгледа сасвим јасно да искривљени простор мора да реагира на тела и изазивајући супротне ефекте да исправља своје кривине. Пошто акција и реакција постоје истовремено, то следује да је претпостављена кривина простора сасвим немогућа. Али, кад би она и постојала не би могла објаснити кретање тела, како што се то посматра. Само постојање поља санге може ово објаснити, а ова претпоставка одбацује кривине простора. Сва литература о овом предмету погрешна је и пашће у заборав. Исто су тако погрешни и сви покушаји да се објасни рад универзума непризнавањем постојања етра и његове неодложиве улоге у игри феномена.
Енергију материја добија из своје околине
Моје друго откриће било је једна физикална истина од највећег значаја. Како сам истраживао научне записе на више од 6 језика кроз дуже време не могавши пронаћи ни најмање антиципације, то сматрам да сам ову истину ја открио, а она се састоји у следећем: у материји нема друге енергије осим оне коју она добија из своје околине. Приликом мога 79 рођендана ја сам о томе нешто укратко споменуо али од тога времена смисао и значај тога постали су ми јасни. Ово се односи строго како на молекиле и атоме тако и на највећа небеска тела и на сву материју у васиони у свакој фази њеног постојања, почевши од њеног формирања па до крајњег распадања.
Пошто сам сасвим дошао до убеђења да је сва енергија у материји скупљена из околине, природно је било после открића радиоактивности у 1896 години да сам одмах отпочео са истраживањем спољног узрока који је то изазивао. Постојање радиоактивности било је позитиван доказ постојања спољних зракова. Ја сам раније испитао разне земаљске поремећаје који су деловали на бежичне струјне кругове, али они, па ни други утицаји на земљи, не могу произвести једну непрекидну акцију и тако сам дошао до уверења да су ови активирајући зраци космичког порекла. Ову чињеницу објавио сам у мојим расправама о рентгеновим зрацима и радијацијама у часопису „Електрикал Ревју" у Њујорку 1897 године. Шта више, пошто је радиоактивност посматрана подједнако на разним међусобно удаљеним деловима света, било је јасно да зраци морају падати на земљу из свих праваца. Међу свима небеским телима наше сунце било је најпогодније да пружи кључ како у погледу њиховог порекла тако и њиховог карактера. Још пре него што је развијена теорија електрона ја сам утврдио да се радиоактивни зраци састоје од делића првобитне материје која се не може даље растварати, и прво питање на које је требало дати одговора било је да ли је сунце напуњено са довољно високим напоном да би могло избацивати овакве делиће и да произведе запажена дејства.
Ово је изискивало даља истраживања која су довела до чињенице да је напон на сунцу 216 билиона волти и да сва тако велика топла небеска тела емитују космичке зраке. Даљим истраживањима и посматрањем звезде „Нове" ово је потпуно сигурно утврђено и ово порицати било би исто као када би порицали светлост и топлоту сунца. Поред свега тога има још много њих који сумњају и који радије обавијају космичке зраке дубоком мистеријом. Један од таквих пре кратког времена изрекао је да они долазе од врло удаљених крајева у којима је материја претворена у енергију. Мени је јасно да ово није тачно, јер нема места где би се овај процес дешавао у овој или у ма којој васиони са оне стране нашег сазнања.
Маса се не да претворити у енергију
Неколико речи довољно је да поткрепе ово становиште. Синтетична и потенцијална енергија једног тела резултат је кретања и одређена производом њене масе и квадрата брзине. Ако се маса редуцира, енергија се смањује у истом односу. Ако се она смањи на нулу исто се тако смањује и енергија на нулу за сваку крајњу брзину. Другим речима потпуно је немогућно претворити масу у енергију. Друкчије би било када би постојале силе у природи које би биле у стању да даду маси бескрајну брзину. Тада би производ од масе и квадрата бескрајне брзине претстављао бескрајну енергију. Али ми знамо да такве силе не постоје и према томе је идеја да се маса може претворити у енергију сасвим немогућна.
Иако су порекло и карактер зракова посматрани у близини земљине површине били довољно објашњени, такозвани космички зраци запажани на великим висинама, претстављали су кроз више од 26 година читав проблем поглавито с тога што се утврдило да се они повећавају у врло великој мери са висином. Моја истраживања довела су до зачуђавајуће чињенице да су дејства на великим висинама сасвим различите природе и да немају никакве везе са космичким зрацима.
Ови су делићи материје, које избацују из себе небеска тела, врло високе температуре и огромног електричног напона. Дејства на великим висинама, међутим, изазвана су таласима необично мале дужине које производи сунце у одређеним пределима атмосфере. Ово откриће желим да обзнаним. Процес произвођења ових таласа је следећи: сунце избацује електрицитетом напуњене делиће који претстављају електричну струју која пролази кроз спроводљив слој атмосфере од око 10 километра дебљине, а који обавија земљу. То претставља преношење енергије тачно онако како сам објаснио у мојим експерименталним предавањима, где је један крај жице био везан са електричним генератором високог напона, а други био слободан. У овом случају генератор јесте сунце, а жицу претставља спроводљива атмосфера.
Резултати
Прелаз сунчане струје обухвата преношење електричног пуњења од делића до делића брзином светлости, а ово изазива крајње кратке и продируће таласе. Како је поменути ваздушни слој извор таласа то излази да се т. зв. космички зраци, посматрани на великим висинама морају повећавати уколико се томе слоју приближује. Моја истраживања и рачуни у вези са овим довели су до следећих чињеница: 1) интензитет тзв. космичких зракова мора бити највећи у зенитском делу атмосфере; 2) интензитет мора расти све јаче и јаче до висине од око 20 километара на којој почиње спроводни слој ваздуха; Струја сунца 3) од тога места интензитет мора се смањивати, прво полако а затим све брже, до незнатне вредности на висини од 30 километара; 4) развијање високог напона мора се дешавати на слободном крају земљине жице, а то ће рећи на оној страни земље која је окренута од сунца. Струја сунчева снабдевена је притиском од око 216 билиона волти и постоји разлика од 2 билиона волти: између осветљене и тамне стране глобуса. Енергија ове струје је тако велика да она лако објашњава аурору и друге феномене, посматране у атмосфери и на површини земље.
Енергија се може пренети кроз међузвездани простор
Засада морам се задовољити навођењем ово неколико најважнијих чињеница, али ћу укратко објавити тачне техничке податке, који се односе на појединости овог открића.
Да пређем на други предмет. Саопштавам да сам у прошлим годинама много времена посветио усавршавању једног малог апарата, помоћу кога се може енергија знатних количина пренети кроз међузвездани простор ма на коју даљину без и најмањег расипања.
Намеравао сам да са својим пријатељем Џорџ Хале-ом, великим астрономом и стручњаком, расмотрим могућу употребу овог проналаска у вези са његовим истраживањем. Сада, међутим, ипак намеравам да изнесем пред Француски институт тачан опис ове направе са свима подацима и прорачунима и да затражим награде Пијера Гизмана од 100 хиљада франака за сретства комуникације са другим световима, јер савршено осећам да ће ми бити додељена. Новац овде игра јасно сасвим смешну улогу, али бих за велику историску част да будем први у постизавању овога чуда био способан да жртвујем и свој живот.
Један нов изум
Мој значајнији проналазак са практичног становишта јесте једна нова форма цеви са апаратима з ањен рад. Године 1896 ја сам створио једну цев високог напона која је радила врло успешно са напонима до 4 милиона волти од 1896 — 1898 године. Ову цев су многи моји имитатори прихватили са малим изменама она се још и сада употребљује у свима лабораторијама за испитивања и у научним установама овде и у другим земљама. Стварно сва атомистичка истраживања извршена су са њоме. У доцнијем времену желео сам да произведем много веће напоне до 18 милиона волти и тада сам наишао на непремостиве тешкоће које су ме убедиле да је потребно пронаћи сасвим друкчију форму цеви да би могао развити извесне идеје до којих сам дошао. Овај задатак био је много тежи него што сам очекивао, али то не толико у погледу конструкције, колико у погледу рада цеви.
Годинама био сам ометан у мојим напорима, иако сам непрекидно полако напредовао. На крају сам дошао до потпуног успеха и произвео сам цев великог савршенства. Она је идеално проста. Не подлеже квару и може да ради са ма каквим напоном који можемо произвести па ма колико он био висок. Она може да преноси јаке струје, да претвара ма коју количину енергије у практичним границама, и дозвољава лаку контролу и регулисање. Ја сматрам да ће овај проналазак бити свугде примењен
Између осталога моћи ће се производити јевтини супститути радијума у свакој жељеној количини и биће много погоднија за развијање атома и трансмутацију материја. Уверен сам да ће бити могућно помоћу ње извршити процес у коме неће бити никаквих губитака, већ само успешни резултати. Ипак ова цев неће прокрчити пут искоришћавања атомске и суатомске енергије за сврхе примене снаге. На основу физикалних истина ја сам утврдио да у атомској структури нема енергије за искоришћење, па и кад би је било утрошак енергије био би увек већи него енергија која се може добити, водећи рачуна о искоришћавању и практичној употреби ослобођене енергије.
Неки листови су забележили да сам ја обећао да дам тачан опис моје цеви и њених апарата овом приликом. То је проузроковало код мене велико нерасположење, јер нисам саад у стању да дам тачан опис с обзиром на извесне обавезе у које сам ушао због примене ове цеви за важне сврхе. Али чим се ослободим ових обавеза, објавићу технички опис овог проналаска и свих апарата научним установама.
Нова метода за постизање великог вакума
Желим да овом приликом објавим нешто о још једном открићу, које се састоји у новој методи и апаратима за постизање вакума много већег него што је то до сада остварено. Може се постићи по моме мишљењу биљионити део једног микрона. Шта се све може постићи са таквим вакумом ствар је нагађања, али је јасно да ће бити могућно остварити много интензивнија дејства у електричним цевима. Моји погледи на електрон не слажу се са онима који су уопште прихваћени. Ја држим да је електрон сразмерно велико тело које носи површинско електрично пуњење, а не основну јединицу. Када такав електрон напусти електроду крајње високог напона у врло великом вакуму, онда он носи електростатично пуњење много пута веће него што је нормално. Ово може зачудити оне који мисле да делић има исто пуњење у цеви и изван ње у ваздуху. Али ја сам замислио један леп и поучан експеримент који показује да то није случај, јер оног момента када делић уђе у атмосферу постаје пламена звезда губљењем сувишног пуњења. Велики квантитет електрицитета скупљеног у делићу, разлог је тешкоћама на које наилазимо у раду извесних цеви и брзом њеном кварењу.
НИКОЛА ТЕСЛА
Изјава Николе Тесле југословенској штампи, Време, 8. август 1937, број 5588, год. 17, стр. 1 и стр. 4