Писмо из Њујорка Човек Тесла
Њ у ј о р к, ј у л а
— О Тесли се причају многе легенде. Неке су тачне; с другима нећу да се спорим.
У свом приземном стану у Бруклину, Кенет Свизи је предано говорио о човеку коме је био најприснији пријатељ. Творац модерне електричне индустрије ретко је поверавао своја најдубља осећања, а када је то чинио — поподне у хотелу, увече у ресторану, или преко телефона у три по поноћи — Теслин сабеседник био је редовно Свизи.
Негде 1924 године, 19-годишњи новинар написао је писмо инжењеру коме је свет већ дуговао генераторе на Нијагари и систем преношења струје на велика отстојања, принципе бежичног одашиљања импулса и онога што је током времена добило име радиодинамике, науке на чијим темељима почивају данашњи дириговани пројектили, авиони без пилота и ракете будућности. „Био сам довољно махнит, сећа се Свизи, и поверовало да ми одговор не долази јер се писмо изгубило. Сео сам и написао друго".
— Позвао сам га на ручак, да поразговарамо. Кад је пристао (на вечеру јер никад није ручавао) највише сам се изненадио ја сам.
— Замишљао сам да имате бар 45 година — рекао ми је, али сам осетио да није био разочаран. Отада би ме позивао сваке две-три недеље, некад би пристајао да прича о стварима које су мене занимале, али је већином хтео да идемо у биоскоп. „Знате да ме подмлађује ваше друштво" говорио би.
Брод без посаде улази у Њујорк
У лето 1889 године у њујоршку луку упловила је чудна направа: кретала се вешто између докова, заустављала се и враћала, поново полазила ка обали; запрепашћени сведоци нису веровали својим очима — брод није имао посаде!
Свизи се тада још није био ни родио. Али тешко да су данас живи они који су могли да виде први Теслин експерименат управљања путем радио-таласа. Није ли научник причао свом пријатељу о догађају? Зна ли бар нешто, на некој од улица што избијају на Хадсон, где је Тесла показао своја чаробњаштва? Како то да новине нису забележиле догађај?
— Тесла је направио више таквих бродова. Држао их је у лабораторијама и показивао би их. Никад, међутим, није говорио о својој првој демонстрацији. Откако је умро, ја нисам престао да трагам за тим фантастичним подацима: осим у стручним књигама савременика, нигде ни речи. А ови су описивали технику, ништа „у три димензије", о људима и тако.
— Тесла је свој модел сматрао сировим. „То што видите у овим жицама", говорио би, „то је просто. Машина мора да добије свој мозак; овај је посуђен јер му ја командујем".
Где су сада ти модели? Ко их чува?
— Вероватно су уништени. Тесла то ником није признавао, али је често остајао без средстава и напуштао лабораторије и хотеле у којима је радио или живео. Егзекутори би пленили све што би налазили. Сигурно је све свршило у старом гвожђу; за њих то није претстављало вредност.
— Неки причају потпуно другачије. Говоре да је имао новаца на претек, да је трошио без рачуна?
— О, јесте. Али макар колико добијао, Тесли то никад није било довољно. Саградио би одмах бољу лабораторију, преселио се у бољи хотел. Опити су односили више него што их је ико могао финансирати. Тесли ниједан експерименат није био сувише скуп. Лично је трошио веома мало.
Са Марком Твеном, Падеревским, Дворжаком
Тесла је вероватно имао много познаника, посебно из кратког периода у коме је водио разгранат друштвени живот у Њујорку. Али, убрзо се заситио радозналаца и снобова, професионалних добротвора и финансијера и повукао се. Неколико ужих познанстава, које је задржао, гајио је спорадично. А ако му је неко био пријатељ, како прича Свизи са искром поноса, никад му не би окренуо леђа.
У својој полумрачној радној соби он о томе чува много докумената. У једном писму Тесла тражи од Свизија да пише Енглезу Лохију: „Реците му да радим на пројекту од којег ћемо имати заједничке користи. Што му се сам не јављам — то је психолошка загонетка".
— Тесла се дописивао па одједном прекидао кореспонденцију са знанцима. Лохи му је био пријатељ и, колико се сећам, требало му је тада новаца као и Тесли. Мислим да је на том „пројекту" Тесла тада радио — да дође до пара. Волео је да их онда поклања. И мени је говорио да чекам и не бринем се: „Идуће године шаљем те за Европу. Видећеш, само се стрпи".
Тесла је био најчешћи гост код породице песника Роберта Андервуда Џонсона, посебно у кући његове кћерке Агнес Холден. Ту се упознао са Марком Твеном као и многим певачима из Метрополитен опере, који су га касније посећивали и у хотелу.
Скупљајући раскидане фрагменте из живота великог научника, Свизи је, природно, истраживао сећања овог угледног дома „старог Њујорка". Ту је дознао како је Падеревски 1891 године дошао на гостовање и споменуо Џонсону: „Човек кога највише желим да упознам овде јесте Тесла". Славни пољски пијаниста није имао појма о везама Џонсонових и Холденових са чувеним Личанином. „Можете мислити како се радовао када је чуо", каже гђа Холден.
И познати композитор Дворжак ценио је Теслу. Док је боравио у Њујорку као шеф Конзерваторија, чешки уметник похађао је свог пријатеља и дуго би о свему разговарали.
Тесла је имао вероватно још много знанаца, али се о њима мало зна јер је нерадо причао о својим контактима. На његовом спроводу нашли су се тако многи Теслини познаници који су се ту први пут упознали.
Скромни великан
На овом месту сведочанства о Тесли почињу да се разилазе. Да ли је он волео музику или само поштивао личности њених интерпретатора? Није ли ишао у Оперу, не да би задовољио љубав према певаној трагедији већ зато што је покушавао да надвлада своју несклоност према њој. Свизи неће да потврди нити да побија наводе других Теслиних знанаца о томе, као ни о причама да Тесла није хтео да држи ништа метално на телу. („Знам само да је носио златан часовник") или да је одбијао да прима ситниш од кусура. („Када смо ишли за Бостон разменио је осам долара да би имао за напојнице").
Легенда о усамљеном генију слаже се у детаљима у погледу Теслине неповерљивости према свему што може да преноси бациле и у погледу његове ванредне склоности поезији.
— Био је осећајан, сећа се Свизи. У биоскопу би знао да се искрено исплаче над судбином неке несрећне жртве.
Једног дана, ко зна, можда ће из свих тих сећања изићи књига о Тесли-човеку.
Свизијев сан креће се око тога и жеље да дође у Југославију и погледа папире из Теслине заоставштине.
— Радио је сам и то отежава разумевање његових бележака. Ко зна, можда ће се показати да су били у праву они који су рекли да Тесла није још дао своју последњу реч науци.
— Немојте да се преварите, ово није било Теслино мишљење. Он је био сувише скроман за то. Зашто се о њему данас тако мало зна чак по универзитетима. У Нијагари су се изненадили кад сам им испричао шта је заправо Теслина заслуга за њене централе и читав модерни систем преношења енергије. Америка је пре његових изума производила можда 1.500 коњских снага и људи су приговарали: „Ко ће употребити 15.000 коњских снага електричне енергије из Теслиних генератора?" Данас, у овој земљи самој производи се преко 150 милиона коњских снага! А све то зато што је Тесла пронашао како се струја може преносити на удаљеност и онда применити на моторе, не само за осветљење".
Теслино место у Вирџинији
О скромности великог научника говори и његово писмо Одбору за прославу Теслине 80-годишњице у Београду: „Молим изразите моју најтоплију захвалност на великој части указаној од стране одличних стручњака, примајући је дакако као незаслужену и жалећи да нисам нешто већега остварио. Желим показати се вреднијим са новим радовима које ћу ускоро приопћити."
Земља чија је крв тако живо струјала у Теслиним жилама није заборавила свог великана. Америка, којој је он дао један од темељних стубова њеног индустриског успона, не би смела да га препусти забораву. Кенет Свизи, један од директора Теслиног друштва овде, бави се плановима за овековечење успомене на „највећег инжењера свих времена". По његовим сугестијама изгледа да ће се оснивати низ Теслиних музеја и вероватно неколико сталних стипендија његовог имена.
— О Едисону и данас постоји плакета у Перл Стриту, на месту некадашње његове централе у Њујорку. О Тесли, кога време није прегазило као Едисонове тадашње пројекте, нећете наћи ништа слично. Ова стогодишњица даје сјајан повод да се то исправи.
— Видите, у Западној Вирџинији постоји место Тесла, али људи не знају по коме је прозвано. Писао сам управнику поште у Тесли и питао га. „Не знам, одговорио је, али старији људи веле да је негде око 1898 или 1900 место прозвано по неком славном човеку. Можда је то тај о коме ви пишете. Иначе, у Тесли има 300 глава, већином фармера и рудара".
*
Априла ове године, Интернационална секција Америчког института електричних инжењера окупила се у централи под водопадима Нијагаре на прву свечаност године која бележи стоти рођендан Николе Тесле. Био је то, можда, уједно и први наговештај да ће се Теслино име ослободити копрене заборава у модерној Америци која му толико дугује.
Највећи капацитети САД морали су осетити сву драму момента: пред њиховим ногама моћно су дрхтали генератори, први у тој станици од 1895 године, Теслини генератори који производе и данас исту струју као и пре шест деценија, и снабдевају енергијом исте електричне инсталације на чије се далеководе тек недавно прикључила прва америчка атомска централа из Западног Милтона.
Теслино дело остало је живо упркос годинама које су окрутно брисале сећање на Теслу — човека и Теслу — највећег проналазача овог века. О његовој стотој годишњици ова неправда почиње полако да се брише.
Јаша ЛЕВИ
Писмо из Њујорка, Човек Тесла, Борба, 15. јул 1956, број 182, год. 21, стр. 7