П о б у н а п т и ц а
(Из детињства Николе Тесле)
— Погледај, стриче, како само ове пастрмке јуре. Станимо мало, молим те. Где, како се играју! И скачу у ваздух. Ено једна, две, три, пет...
— Што да станемо, Никола? Да ниси нешто опет наумио?
— Стрико, ја ћу да погодим овим камичком рибу.
Стриц се благо насмеја, помилова га по лицу, па ће рећи:
— Није то ништа тешко, дете, од толико риба једну погодити. Ајдемо даље, да се попнемо на оно узвишење, откле ћеш видети прекрасне боје сунчева заласка.
— Али, стрико, узбуди се мали Никола, — и ја знам да је лако погодити пастрмку кад иду овако у групи и секу воду. Не, ја то нећу. Ја нећу гађати право у рибу. Ено видиш, онај бели, обли камен. За који тренутак крај њега ће проћи пастрмка. Ја ћу гађати право у камен, а погодићу пастрмку. И прибићу је уз камен. Израчунао сам кад ће она наићи покрај белог камена.
Занесен својом намером, Никола је понављао: — Мој камичак ће дочекати рибу: прибити је уз камен и пресећи на двоје. Побећи ми не може. Само гледај...
Стриц га зачуђено погледа, не рекавши ни речи, одмакну се малчице у страну и стаде да посматра.
Настао је кратак тајац. Само једна немирна пастрмчица извила се у ваздух, преломила сунчев зрак и бућнувши поново у воду направила мали вир, који убрзо нестаде.
А затим... затим... једно витко тело лако се затресе, из леве руке излете попут стрелице оштар камичак, зафијука кроз ваздух, и зари се у тело пастрмке, управо тада када је она пролазила покрај белог, облог камена.
Мали Никола задовољно и победнички се насмеја, а стриц га зачуђено погледа, одмахну руком и само рече:
— Идемо!
Пастрмке се нису могле осветити том чудном и паметном детету. Жалиле су дуго за губитком своје сестрице. Поред онога белог камена сад су опрезно и муњевито пролазиле бојећи се смртоносних стрелица дечакових.
А птице! Ни њих Никола није остављао на миру. Али оне се нису дале, већ су се јуначки бориле. И победиле Николу. Било је то овако.
Никола, који је био најбољи у хватању птица, отишао је једног јутра у шуму, сакрио се у грмље и почео да на „птичјем језику" говори, да опонаша птице и да их зове. Неке од њих, јадне, не знајући да се ту ради о замци, одазивале би се, слетале и долепршале до грмља. Тада би Никола, да би одвратио њихову пажњу од себе, бацио комадић каквог тврдог папира, пред њих затим би скочио и ухватио птицу која се никако није могла исплести из руку и спасити. Тако их је нахватао колико је год желео.
Али, све је то тако добро ишло до једног дана који је Никола упамтио за цео живот. Био је ухватио са својим другом две лепе птице и враћао се кући. Тек што су изашли из шуме, могли су видети читаву војску наљућених птица, на хиљаде врана које су прекриле поље и страшно грактале. Оне су тражиле да Никола и његов друг одмах пусте ухваћене птице. Ова двојица се само насмејаше и кренуше даље ка својим кућама. Вране, видевши то, развише борбени строј, и опколише два малишана. Још страшнијим грактањем поновише свој захтев. А кад не би одговора, две од њих полетеше и ударише и Николу и његовог друга кљуновима отрага у главу, тако снажно да су обојица пали на земљу. А затим и остале вране навалише немилосрдно на њих, све док ухваћене птице нису биле ослобођене.
Два малишана, претрпевши силан страх, брзо отрчаше кућама.
Отада је Никола Тесла, — славни научник који је човечанству дао толико драгоцених проналазака и својим делом и именом прославио и нашу домовину — поштовао птице.
Чедо КИСИЋ
Побуна птица (из детињства Николе Тесле), Борба 19. јануар 1953, број 18, год. 18, стр. 6