ПОВОДОМ „ЗРАКОВА СМРТИ"
КО ЈЕ ПРОНАШАО РАДИО: НИКОЛА ТЕСЛА ИЛИ МАРКОНИ
РАДЕЋИ СКРОМНО И ПОВУЧЕНО, БЕЗ РЕКЛАМЕ И ХУКЕ, НИКОЛА ТЕСЛА ЈЕ ПРОНАШАО ОСНОВНЕ АПАРАТЕ ЗА РАДИО АЛИ ЈЕ МАРКОНИ, УЗ БУЧНУ РЕКЛАМУ, СЕБИ ПРИПИСАО СВЕ ЗАСЛУГЕ ЗА ПРОНАЛАЗАК РАДИА
⸻
Неоспорна је заслуга г. инж. Славка Бокшана да је опширним и документованим излагањем Теслиних радова на пољу радиотехнике у својој књизи на немачком језику; „Никола Тесла унд зајн Верк", страним стручним круговима показао и доказао да је Тесла у своме десетогодишњем раду, од 1891 до 1901 године поставио основе, не само бежичне телеграфије, већ да је дао и правац целом развитку радио технике и пронашао апарате и машине, који су до проналаска радиоцеви били у искључивој употреби.
Како је код нас о овим Теслиним радовима врло мало познато као и то да је Тесла све пронашао а Маркони искористио, то ради рашчишћавања овог питања доносимо чланак г. Бокшана, који популарно и објективно излаже то спорно питање, остављајући читаоцима да сами извуку закључак.
Већ више од 30 година пуни су дневни листови целога света вестима о разним успесима италијанског проналазача Маркониа за кога скоро свако зна и верује, да је пронашао бежичну телеграфију. Маркониево име, можда, и не би било тако познато да бежична телеграфија није омогућила огромни напредак радиофоније, а познато је да данас сви слојеви, почев од имућнијих, па све до најсиромашнијих, имају у својим домовима радио апарате помоћу којих слушају вести, предавања и музику из великих радио станица целога света. Овако огроман развитак доведен је на врло вешт начин у везу са именом Маркони и његовим успешним експериментима пре 30 година, тако да данас мало ко изван стручних кругова зна да је за стварање радио технике био потребан један огромни научни и технички рад, који са Марконием и његовим проналасцима скоро да и нема много везе.
Маркони прославља сваку пету годину свога рада!
Последњих година, опет у вези са беспримерном популарношћу данашњег радиа, имали смо прилике да читамо како је прослављена 25-годишњица, па 30-годишњица, па 35-годишњица од како је Маркони пронашао радио и сваком том приликом истицана је заслуга његових фундаменталних експеримената из 1896 године и његовог великог успеха у децембру 1901, када му је први пут пошло за руком да шаље и прима бежичне сигнале из Енглеске у Америку. Сваком том, а и сваком другом згодном приликом, и кроз радио и путем штампе, слушали смо и читали велике славопојке о Маркониу и његовом проналаску. Специјално спомињемо овде ону огромну рекламу од пре неколико година поводом изложбе у Сиднеју у Аустралији, којом је приликом Маркониу успело да са своје чувене јахте „Електра" пренесе бежично електричну енергију на неких 10.000 километара и да осветли изложбу у Сиднеју. Али узбуђење није дуго потрајало, јер се убрзо утврдило да је изложба у Сиднеју била осветљена сопственом електричном централом, коју је Маркони, помоћу једног релеја и електро-магнетских таласа, који су таман довољни за пренос телеграфских сигнала, ставио у погон, што данас не би била, — а што ни пре неколико година није била, никаква тешкоћа за сваког, иоле вештог радио аматера.
Оваква вешта реклама популарисала је, додуше, у несравњивој мери Маркониево име, али му је у стручној литератури у исто толикој мери и нашкодила, јер су данас потпуно испитане његове заслуге за радио и утврдило се, да многи други проналазачи имају куд и камо веће заслуге за радиотехнику него сам Маркони. У стручним књигама и уџбеницима Маркони се данас скоро и не спомиње као проналазач, јер је доказано да стотине важних открића и проналазака на пољу радио технике немају са Марконием никакве везе и да су његови, пре 30 и више година изведени експерименти, обична индустријска и комерцијална примена онога што су други дали више година пре њега.
Међу пионирима радио технике помињу се данас имена Херца, Бранлиа, Слабиа, Брауна, Фесендена, Александерсона, Голдшмита, Арка, Вина, Либена, Мајснера, Дефореста, Рајса, Армстронга, Кулиџа, а у последње време у првом реду име Николе Тесле.
Тесла је пронашао основне апарате за радио
Данас сваки радио аматер зна да се простим окретањем кондензатора може да бира по вољи радио станица, односно таласна дужина електро-магнетских таласа ма које радио-станице и зна да радио-станице раде са разним таласним дужинама, односно са разним фреквенцијама. Стручни изрази: таласна дужина и фреквенција, према томе данас нису више никаква тајна и свако зна да су ти изрази ознаке за сродне појмове. У радио-станици се производе струје високих фреквенција, које преко антене шаљу електро-магнетске таласе одговарајуће дужине и када овакви таласи, који се шире по земљиној кугли у свима правцима, дођу до пријемног апарата, односно његове антене, они онда изазивају помоћу индукције слабe високо-фреквентне струје, које се опет у самом апарату ректификују и појачавају те тако репродукују музику или говор, који радио станица шаље. Високо-фреквентна струја је наизменична струја, која у секунди мења свој правац неколико стотина хиљада и милиона пута и електро-магнетски таласи, које она преко антене шаље у околину, мењају свој правац по истом ритму. А како је, као што је то велики немачки физичар Херц експериментално утврдио, брзина електро-магнетских таласа једнака брзини светлости (300.000 километара у секунди), то је сасвим разумљиво да сви радиослушаоци могу истовремено, за један незнатан делић секунде, да слушају све што им њихова радио станица шаље. У антени пријемног апарата производе таласи одговарајуће високофреквентне струје истог ритма, дакле исте фреквенције, односно таласне дужине. Зависи једино од јачине радио станице и даљине пријемног апарата да ли ће у антени пријемника бити довољно енергије да се пријем врши помоћу обичног детектора, или је потребно појачати у пријемнику произведену високо-фреквентну струју, било из батерије, било из градске електричне мреже. Велике радио станице од 100 и више киловата чују се данас местимично и на више стотина километра сасвим јасно са обичним детекторским апаратима. Ове ће даљине бити у толико веће у колико се буду градиле станице веће енергије. Када би у детекторима и апаратима са лампом искористили добивену високо-фреквентну струју без ректификације, онда у телефону или звучнику не би могли чути друго до ли извесно кркљање и то зато, што телефонска мембрана не може да одговара на наизменичне импулсе, какви су високо-фреквентне струје, већ је потребно да се ове струје исправе, т. ј. ректификују, што значи да се у телефон или звучник имају пуштати само импулси истога правца. Ово се врши код детекторског апарата помоћу иглице и кристалног камена, који има особину да пропушта само импулсе једног правца, док они други — супротни импулси — остају без дејства. У апаратима са лампама врши се ректификација у самој лампи. Код бежичне телеграфије ректификација није потребна, јер се сигнали могу производити и са наизменичном струјом.
Према томе код бежичне телеграфије и данашњег радиа имамо следеће битне елементе: 1) У радио станици машине и апарати за производњу струја високих фреквенција, апарата за регулисање фреквенција, таласне дужине, неколико струјних кругова, који међусобно морају бити удешени на резонанцију, дакле на исту таласну дужину и отворен ланац антене и земље у коју се шаље струја високих фреквенција, која своју енергију претвара у енергију електро-магнетских таласа, које антена емитује. Веза са земљом од битне је важности за добру емисију, јер се електро-магнетски таласи дужине од неколико стотина метара шире у главноме по површини земље и спроводљивост земље игра при томе врло велику улогу. Како је вода бољи спроводник енергије од земље, то је и распростирање електро-магнетских таласа на мору много јаче него на копну; — 2) Код пријемне станице потребни су исто тако антена и веза са земљом, апарати за регулисање таласне дужине, фреквенције, апарати за ректификацију и појачање и телефон или звучник.
Први радови на бежичној телеграфији
Од времена када је Морзе пронашао електрични телеграф (1837) и Бел електрични телефон (1876) чињени су покушаји да се електрични сигнали шаљу на даљину бежичним путем. Али сви ти покушаји остали су без успеха, јер обичне струје нису у стању да произведе електро-магнетске таласе. Први је Херц, 1887, помоћу електричне варнице успео да утврди електро-магнетске таласе на даљини од 10 до 20 метара. Херц је са електричном варницом произвео таласе од око 1 метра дужине, што одговара огромној фреквенцији од 300 милиона периода у секунди. Са научног гледишта ови Херцови експерименти имају огромну важност, јер је овим експериментима била практично потврђена Максвелова електро-магнетска теорија светлости. Генијални енглески физичар Максвел поставио је на основу Фарадејевих открића и научних идеја о електро-магнетским силама своје чувене математике једначине, које су казивале, да се електромагнетске силе шире кроз простор и да могу на даљинама производити извесно дејство. Практичне вредности Херцови експерименти нису имали. И када је Херц био упитан да ли је могуће помоћу његових електро-магнетских таласа остварити бежичну телеграфију, одговорио је да је то немогуће, јер се дејство његових таласа губи већ на отстојању од 10 метара тако да они са практичног гледишта немају никаквог значаја. Херц је тачно рекао, да се електрична енергија у варници губи у облику топлоте и таласи, које његов апарат производи, одмах се угуше, тако да се у секунди могу искористити свега неколико стотина таласних имлупса чије се дејство на отстојању од неколико десетина метара потпуно губи. Он је, даље, тачно утврдио, да би са практичног гледишта дејство било много ефикасније када би се могли створити апарати који производе много непригушених таласа, што је по његовом изричитом мишљењу било немогуће. Чувени француски физичар Бранли пронашао је 1891 један апарат, назван „кохерер", помоћу којег је било врло лако примљен и доказивање постојања Херцових таласа, али и његови експерименти нису се могли вршити на већим отстојањима од неколико десетина метара. И Бранли је био мишљења да је немогуће остварити бежичну телеграфију помоћу Херцових таласа.
Теслини радови, експерименти
У таквим приликама објавио је Никола Тесла резултате својих експеримената са струјама високих фреквенција и његово предавање, одржано 20 маја 1891 године пред институтом електро-инжењера у Њујорку, изазвало је у науци огромну сензацију, јер је Тесла тада експериментима практично остварио оно, што су Херц и сви други научници сматрали немогућим. Тесла је, наиме, успео да створи наизменичне струје разних фреквенција све до неколико десетина милиона периода у секунди. Тесла је прво конструисао неколико типова високо фреквентних генератора, који су давали фреквенције од десет до двадесет хиљада периода, а за веће фреквенције од неколико милиона и више периода конструисао је специјалне високо-фреквентне апарате. Овакви апарати названи су у науци Теслини осцилатори. Огроман је рад био потребан да се створе осцилатори за велике енергије и разне фреквенције. Тесла је више година провео у усавршавању ових својих апарата и феномени, које је у предавању експериментално показао, били су запањујући. Један од најинтересантнијих био је тај, да је у високо фреквентном пољу постигнуто осветљавање сијалица без влакна и спојних жица. Дакле без жица постигао је Тесла већ 1891 године пренос електричне енергије на кратким отстојањима за осветљење сијалица, а овај успех довео га је већ 1891 на идеју да је помоћу његових високофреквентних струја могуће остварити бежичну телеграфију на врло великим даљинама.
Теслини осцилатори обухватају више струјних кругова, повезаних међусобно преко Теслиног транформатора, а за довођење ових струјиних кругова у резонацију пронашао је Тесла окретне кондензаторе, који су данас у радио техници врло добро познати, и помоћу њих, као и помоћу променљиве самоиндукције калемова остварио је Тесла одређене фреквенције, т. ј. таласне дужине, тако да је био у стању да производи све жељене фреквенције. Опширнији приказ Теслиних осцилатора изискује велико стручно разумевање код читаоца и услед тога је довољно ако овде напоменемо да се помоћу ових осцилатора производе струје високих фреквенција и разних напона, које су у науци познате под именом „Теслине струје".
Телса је лично искористио својe струје за разне практичне примене. У првом реду за бежичну телеграфију и радио-технику, али осим тога показао је већ 1891 године да се његове струје могу искористити у електро-медицини, у електро-металургији, за произвођење озона, нитрогена из ваздуха и тако даље.
Тесла своје проналаске није патентирао
Теслина открића и експерименти са Теслиним струјама заталасали су научне кругове. На позив разних научних друштава одржао је Тесла нова предавања 1892 године у Лондону и Паризу, а 1893 године пред Франклиновим институтом у Филаделфији. У овом последњем предавању изнео је Тесла свој план бежичне телеграфије. У том плану предвиђена је за емисију отпремна станица, а за пријем посебна пријемна станица. Апарати у овим станицама обухватају Теслине високофреквентне струјне кругове у резонанцији, његове апарате за произвођење и примање високо-фреквентне енергије, а осим тога и једна и друга станица снабдевене су са отвореним струјиним круговима који обухватају с једне стране високо уздигнуту вертикалну жицу, која је доцније названа „антена", а с друге стране везу са земљом. За емисију и примање таласа. За овај Теслин план бежичне телеграфије, утврдили су амерички стручњаци др. Остен, Стон и други да је основна база радио-технике и назвали су јавно Теслу оцем радиа. Тесла овај план није патентирао у целини већ га је у свом предавању поклонио научном свету са примедбом да жели да и други научници приступе практичним експериментима да би се остварило велико дело бежичног преноса енергије за телеграфске, телефонске и друге циљеве. Поједине машине и апарате за овај план патентирао је, међутим. Тесла је у читавом низу патената од 1890 па до 1901 године, укупно преко 50 матента.
Тиме што Тесла свој план није патентирао омогућено је било свима доцнијим „проналазачима" на пољу радио-технике да сарађују на практичном остварењу Теслиног плана, али је Тесла био први који је у великим експериментима остварио како бежичну телеграфију и телефонију, тако и телемеханику то јест бежично управљање кретања бродова и других возила и на крају бежичан пренос снаге. Овако широк програм поставио је себи Тесла већ 1893 године а завршио га је у својим историјским експериментима у Колораду 1899 године.
Докле је Тесла усавршио радио
Већ 1894 године био је Тесла у стању да оствари у својој лабораторији у Њујорку читав низ аутомата који су се стављали у покрет из Теслине бежичне станице. Ови су експерименти били потребни да би се практично утврдило на који је начин могуће са разним таласним дужинама стављати у покрет разне апарате тако да једни другим не сметају. Ти су експерименти довели до решења проблема резонанције помоћу врло осетљивих струјних кругова велике самоиндукције и променљивог капацитета и већ мале промене самоиндукције и капацитета биле су довољне да се створе струјни кругови који су одговарали само на одређене таласне дужине. За бежично управљање једног брода на великим даљинама потребно је да се из исте радиостанице шаљу таласи разних дужина и мотори за погон и за управљање бродом стављају се у покрет преко разних струјних кругова, који морају бити тако осетљиви да реагирају само на одређене таласне дужине, јер када би поједини кругови реагирали на разне таласне дужине, онда би било сасвим немогуће извршити одређено и жељено кретање брода или другог возила. Мотори за погон брода имају да врше кретање у два супротна правца. Исто је случај и са моторима за крму и према томе морају се предвидети најмање четири струјна круга. Ако ова четири круга нису толике осетљивости да одговарају сваки на одређену таласну дужину, онда настаје збрка и резултат је потпуно негативан.
Тесла је у многобројним експериментима остварио стотине осетљивих струјних кругова, који су тачно одговарали на команду радиостанице. Поред овог проблема, који у ствари обухвата и основни проблем синтонизиране бежичне телеграфије, јер је и овде битни услов да пријемна станица одговара на таласе одређене дужине и да отпремна станица исто тако емитује одређене таласне дужине, постојали су и други проблеми. Најважнији проблем био је произвести струје високих фреквенција велике енергије да би се добили непригушени електро-магнетски таласи који могу стићи до највећих даљина. И у овом правцу извео је Тесла читав низ експеримената и изградио је читав низ апарата и машина од неколико киловата па до сто и двеста киловата и резултати су били потпуно у складу са оним што је Тесла предвидео.
Тесла је одмах од почетка изјавио да даљина до које могу доспети електро-магнетски таласи зависи у првом реду од енергије отпремне станице а у другом реду од таласне дужине. Његови апарати дају слабо пригушене и непригушене електро-магнетске таласе разних дужина од неколико десетина метара па до неколико десетина километара. Ови се таласи крећу по земљиној површини у разним правцима, а не као Херцови кратки таласи од једног метра дужине у правој линији. Са кратким, Херцовим, таласима из Херцовог апарата, који је давао јако пригушене таласе, није се могло помишљати на решење проблема бежичне телеграфије. Са Теслиним апаратима и Теслиним дугачким таласима ствар стоји међутим сасвим друкчије. Са њима је било, не само могуће остварити таласе одређене дужине, резонанцију и потребне енергије, да би се бежична телеграфија остварила на великим отстојањима, већ стварно никакве препреке, као што су брда, кривине земље и њен облик кугле нису могли ометати рапрострање Теслиних таласа, јер су се они кретали и управљали према површини земље и могли су тако стићи са једног краја земље на други. До ових стварних чињеница није се могло доћи простом интуицијом, већ је требало извести велике и скупе експерименте што је Тесли потпуно пошло за руком. Већ 1896 године саградио је Тесла у околини Њујорка једну малу експерименталну радиостаницу одакле је слао бежичне сигнале на даљине од 30 - 40 километара, а већ 1899 године у Колораду, у Западној Америци подигао је Тесла велику радиостаницу од 200 киловата и на даљини од преко 1000 километара поставио је пријемну станицу и без икаквих тешкоћа извршио је бежичне комуникације између те две станице. У својим објавама и патентима у стручним часописима изјавио је Тесла већ те године да стварно не постоје никакве препреке да се врше бежични преноси сигнала на највећим даљинама на земљиној кугли само је потребно подићи радиостанице великог капацитета и начинити осетљиве пријемне апарате који ће одговарати и на најслабије таласне импулсе. Тиме је био проблем бежичне телеграфије на највећим отстојањима земље научно решен, јер је Тесла не само објавио принципе већ и конструкције својих осцилатора и осетљивих пријемних апарата. У експериментима у Колораду решио је Тесла и друге проблеме радио технике. Тако је пронашао ротирајући детектор помоћу којег је могао да ректификује талас на пријемној станици, чиме је омогућио и радио-телефонију. Осим тога производио је у својој радиостаници помоћу специјалних, тако званих Теслиних трансформатора, високе напоне до 12 милиона волти и остварио је огромне ефекте тако да је могао на даљинама од 30 километара да осветли лампе без жица и да стави у погон мале електромоторе, а исто тако је електричним пламеном успео да веже нитроген из ваздуха, чиме је дао правац новој примени електричне енергије за стварање велике индустрије вештачког произвођења нитрогенских једињења.
Експерименти са високим напонима извесних одређених фреквенција показали су међутим и велико разорно дејство Теслиних струја и довели су га до идеје да настави ова испитивања у циљу да би се произвели специјални зраци који би онемогућили даље ратове.
Тесла о својим проналасцима
По завршетку својих експеримената у Колораду објавио је Тесла у Њујорку 1900 године какви се све практични циљеви могу постићи на основу његових експерименталних резултата и у тој објави је изложио између осталог и следеће:
„Помоћу једне светске станице великог капацитета могуће је не само преносити без жица све врсте сигнала, вести, писмених знакова у све делове света, већ је исто тако могуће остварити везу између постојећих телеграфских, телефонских и других сигналних станица без икакве измене њиховог постојећег уређаја. Помоћу те станице могуће је на пример да један телефонски претплатник разговара ма са којим другим на земљиној кугли. Један мали пријемни апарат, величине џепног сата омогућиће свакоме на копну и на мору, да слуша предавања и музику који долазе са најудаљенијих места. Ови се примери наводе да би се показало шта све оваква станица омогућује, јер се на овај начин уништавају даљине и сва она техничка средства, која је човечији дух за пренос преко жица пронашао могу се сада искористити за бежичне преносе. На овај начин овим идеалним системом преноса отвориће се нова поља за пословну експлоатацију, а стара ће се у огромној мери проширити."
Тесла управља бродом помоћу радиа
Пре ових експеримената и објава извео је Тесла на мору код Њујорка јавно своје експерименте бежичног управљања једног брода већ почетком 1898 године. Његов брод без посаде кретао се је на даљинама од пет до десет километара под командом радио станице која је била подигнута на обали и јавно извршена контрола утврдила је да је Тесла доиста био у стању да бежичним сигналима из своје радио станице изводи сва жељена кретања брода са практичном потребном сигурношћу.
Теслин научни и експериментални рад од 1891 до 1899 године искоришћен је у радио-техници на индустријској и комерцијалној основи од многих његових следбеника.
Шта је Маркони урадио, како је „открио" радио
Први међу њима био је Маркони, који је 1896 године у Лондону извео неколико експеримената и успео да преноси сигнале без жица на даљини од 5 - 6 километара. При својим експериментима искористио је Маркони Теслин план из 1893 године у толико, што је употребио антену и везу са земљом, а за произвођење струје високих фреквенција није узео Теслине осцилаторе, већ Херцову варницу, а на пријемној станици искористио је Теслину антену и везу са земљом и Бранлијев кохерер. Енглески подсекретар у Министарству пошта, Прис, заузео се за Маркониа и омогућио му је да уз помоћ енглеског министарства пошта изведе нове експерименте. Сви ови експерименти из 1896 и 1897 године дали су врло слабе резултате, јер највећа отстојања износила су свега 10 до 15 километара, иако је рађено са највећим енергијама које је Херцова апаратура могла да да. У то време Тесла је међутим, са врло малим енергијама извршио преносе на 30 до 40 километара. Како је Прис био убеђен да кратки Херцови таласи од једног метра морају дати много боље резултате, то је и даље помагао Маркониа и већ 1879 године основано је Маркониево друштво у Лондону са основним капиталом од хиљада фунти стерлинга са задатком да се даљи експерименти Маркониеви финансирају. Крајем 1898 године повећан је капитал на две стотине хиљада фунти и том приликом је јавно утврђено и кроз све новине објављено да се Маркониев систем може искористити за давање сигнала бродовима при њиховом улазу у пристаниште. Идуће, 1899 године, постављене су радио станице код Довера и Калеа, на даљини од око 40 километара, али су сигнали, и поред тога што су искоришћене велике енергије и врло високе антене при овом преносу, били врло слаби. У то време, међутим, већ су били објављени Теслини резултати, које је постигао у Колораду на даљини од хиљаду и више километара, као и његови експерименти са бежично управљаним бродом код Њујорка и Маркони и његово друштво били су приморани да увиде да се са Херцовим таласима и апаратима не може решити проблем бежичне телеграфије, већ да се мора потпуно приступити Теслином систему, дакле Теслиним апаратима и Теслиним дугачким таласима. Маркониево друштво потајно је приступило потпуно Теслином систему и крајем 1901 године подигло је у Енглеској отпремну станицу а на обали Канаде пријемну станицу и тако је пошло за руком да се децембра 1901 године пренесу први бежични сигнали из Европе у Америку. Овај велики успех приказан је у дневној и стручној штампи као Маркониево дело и тек после више година, када су детаљно објављени апарати, које је је Маркони искористио, утврдило се да је Маркони потпуно присвојио Теслин систем. Ова накнадна констатација није много изменила у јавности, огромном рекламом, створено убеђење да је Маркони оригиналан проналазач и да је бежична телеграфија његово дело. Маркони тада још није био у потпуности искористио и многе друге Теслине проналаске, већ је то морао учинити под утицајем немачке конкуренције 1909 године, када је искористио Теслине ротирајуће осцилаторе, чиме је био у стању да подигне радио станице на још већим даљинама. У Немачкој се, наиме, 1901 године појавио професор Фердинанд Браун са својим системом, 1904 године дански проналазач Пулзен са системом високо-фреквентне лучне лампе, а 1906 године професор Макс Вин са звучном маркицом и огромни успеси ових система, који сви од реда базирају на Теслиним проналасцима, приморали су Маркониево друштво да примене у борби са конкуренцијом Теслин ротациони осцилатор. Тек за време и после рата усавршена је радио-цев (лампа), која базира на радовима американског проналазача Дефореста, која је својом великом употребљивошћу потиснула и Теслине апарате изузев Теслине високо-фреквентне динамомашине, које се под именима Фесендена и Александерсона у Америци и Голдшмита у Европи, налазе у употреби у многим великим радио станицама и данас.
Један објективан суд о проналазачу радиа
Речи чувеног американског научника дра. Остена по којима је оно што је Тесла већ 1893 године дао на пољу радио технике, савршеније од свега оног што је до 1913 године практично на индустријској и комерцијалној основи остварено, дакле у току од читавих двадесет година, научна су истина, јер све до практичне примене радио-цеви није постојало ништа друго на пољу радио-технике осим оног што је дао Тесла. И данас у радио-техници и увек остаће као Теслино дело његов основни план са антеном и везом са земљом, са резонансијским струјним круговима, његов метод регулисања таласне дужине са окретним кондензатором и покретном и променљивом самоиндукцијом, његово лабаво везивање струјних кругова и његов систем употребе дугачких електро-магнетских таласа, јер су ова његова научна открића стварна база радио-технике.
Поједини његови апарати могу бити и замењени савршенијим, као што је то случај код радио-цеви као генератора струја високих фреквенција, али његов десетогодишњи рад на пољу радио технике остаје као епохално дело, које је створило оно што имамо данас.
Никола Тесла је проналазач и научни оснивач бежичне телеграфије и радио-технике. Маркониу припада једино заслуга, ако се то уопште може назвати заслугом, да је Теслина открића и проналаске први искористио на комерцијалној основи.
Инж. Славко Бокшан
Ко је пронашао радио: Никола Тесла или Маркони, Правда, 22. јул 1934, број 10673, год. 30, стр. 7-8