С Николом Теслом. — Мозаик од успомена. —
Било је после подне једног дана, када се угарска престоница 1892. године спремала да прослави двадесетпетогодишњицу од крунисања краља. У оном мору страна света, што је и широку Андрашијеву улицу начинило узаном, нађох и једну капљицу из српске реке — свога пријатеља и презимењака Ђоку М. Станојевића, професора и књижевника из Београда. Причаше ми је, како је дошао у Пешту на челу једне депутације, да позове Теслу, да дође у Београд. „Депутација се — вели — вратила, а ја чекам Теслу, па ћемо сутра заједно у Београд." Распитивао сам много о Тесли, и ако ми је мој презимењак одмах у почетку разговора рекао, да дођем сутра на станицу, да се упознам с Теслом.
У том разговору, стигосмо у башту српског конзулата, и разговор о Тесли престаде.
Сутра-дан био сам још пре 2 сахата на станици источне железнице. Нисам дуго чекао, а видим Станојевића с једним странцем. Не могу казати, какови су ме осећаји обузели, када сам помислио, да је тај странац светски великан Тесла, и какову сам сладост осетио, када сам помислио, да има ипак нечега, што ме спаја са тим великаном, а то је — народност српска. Како је слатко бити чланом и малога народа, када у њему има овако великих људи!
— Говорио ми је ваш презимењак за Вас, поче Тесла. Радујем се, када год ми се даје прилика, да се упознам са којим младим нашим Србином.
Ове прве речи, које сам чуо из уста Теслиних, тако ми се урезаше у душу, као да сам их мало час чуо, и држим, да их нећу никада заборавити.
Запитаћете можда: како Тесла изгледа, како говори српски? Одговор је кратак: Тесла је у свему Србин — Личанин, Личанин по изгледу, Личанин по говору. Висок, коштуњав, са нежним лицем — да проговори на сликама, које су му толики наши календари донели. А тек када проговори! Говори слатко, течно и дивно српски, тако да држим, да нећу претерати, када кажем, да је Теслин српски говор можда најлепши српски говор, који сам икад чуо — рекао би човек, родио се и одрастао у српској Тоскани, и никада се оданде ни макнуо није. А колико је овамо времена провео далеко од своје Лике, у туђем свету!
Па када додате, да је овај Србин, који тако дивно српски изгледа и српски беседи, у суштини љубазан и добар, онда се нехотице намеће питање: има ли човека, кога он задобити неће, и срца, које он освојити неће?
Говорио ми је, како добија и редовно чита „Браник" у своме Астрохаузу у Њу-Јорку. Прати наше народне ствари до најмање ситнице. Све зна, све га интересује. О светим појавама у животу нашег народа говори с усхићењем, а туђи се на псовке народа, а особито на неслогу. „Пратим, да, рече, и умом и срцем, шта се овде ради. О свему ми „Браник" јавља. Претплатио бих се на њ, и одједаред положио претплату за педесет година унапред, само да га редовно добијам".
Неописано се радовао српској престоници. Изгледало је, да му гори она земља под ногама; тако је нестрпљиво чекао, да зазвоне, да се крене у Београд. Али је био још суморан, јер је кратко време пре тога био сахранио своју матер. Стигао је био на време, и затекао је још живу. На његовим је рукама добра старица и издахнула — он ју је и сахранио.
„Све би добро било, само да ми мајка није умрла. Ах! То ме је толико потресло, да се још не могу да приберем. Не могу да радим. Помисао на мајчину смрт мути ми радост на Београд."
— Боже мој, приметим му на то, Ви се и у жалости радује, јер ћете у српски Београд, а овамо читам ово даље, хрватске новине пишу, да сте Хрват, а мађарске опет да сте Мађар. Молим Вас, дакле пресудите Ви, шта сте управо: Хрват или Мађар?
Тесла се смејао на ово питање. „Реците Ви — рече на то — и Хрватима и Мађарима, да се мој отац звао Милутин, а мати Ђука, па ако поп-Милутин и баба-Ђука могу бити Хрвати или Мађари, онда је и њихов Никола, и Хрват и Мађар, и шта год хоћете".
Улазећи у влак, Тесла ми рече: „Ако видите Лазу Костића, поздравите га. Ми се знамо само по имену и по књигама, које смо један другоме слали. Рад бих га видео. Дођите с њиме, када се вратим, да заједно проведемо оно мало дана, што ћу бити овде".
После неколико тренутака, Тесла је већ био на путу у Београд.
То после подне нађох се опет са Лазом Костићем, који је био из Беча дошао. Договорисмо се, да прекосутра изиђемо на станицу пред Теслу. Кажем Лази Костићу: „Чујем, како су хтели Теслу сада у Београду да одликују великим крстом св. Саве, а он, вели, не може примити ни носити орден, јер је сада у Америци, а тиме је — све речено".
Лаза Костић се љутио. „Ако хоће они њега од своје стране и споља да одликују, нашло би се пута и начина", па ми је причао, како се краљица енглеска Викторија извукла из неприлике, када је требала да одликује великога англо-америчког добротвора Пибодија. „Могло би се тако исто и у Београду учинити, као што је Викторија радила с Пибодијем".
Доцније ми је сам Тесла поверио, да он није рекао, да не би примио српски орден. Он је рекао српској депутацији само толико, да га не би могао примити, али да то не смета, да га фактички он прими и носи. Шта више, баш би волео, да добије српски орден, јер ће тако добити француски орден „Почасне легије", па би хтео, да српски орден, и то орден св. Саве, буде први, који ће добити.
И тако се, без сумње услед неспоразума, Тесла вратио из Београда без ордена. Тек му је доцније, накнадно послат орден светога Саве, и то — другог степена! Баш као што је и при првом избору за академика у Београду — прошао, те је накнадно, тек при другом избору, постао чланом српске академије, и то — дописним!
Но и без ордена и академске титуле, Тесла остаје — Тесла. И без ордена св. Саве и чланства српске академије, Тесла се осећа и остаје — Србин и Тесла, наше горе лист.
По повратку из Београда, био је Тесла још весео. Био је усхићен лепотом српске престонице — српске слободе, усхићен дочеком и одушевљењем. Нарочито ће — вели — вазда носити у срцу три успомене из Београда: на песму, коју му је Змај спевао и читао на банкету, и коју завршује тиме, да ће Тесла и нас „спајати електрика наших срца и без жице и без кабла"; друга је успомена била: Ристић, а трећа: краљ Александар. Само се љутио сам на себе, што се толико био заборавио, да је при одласку из Конака јако стегао краљу руку, и ако је дуго држао.
„Али шта ћу? У оном одушевљењу, што држим руку српског краља, да се заборавим, па овим мојим коњуштавим личким рукама ухватим нежне руке краљеве, па их стегнем и држим, докле год сам уверен, да ће ми ови дани остати у вечито милој и драгој успомени."
Колико је пута за тим замишљен уздисао „Ах! Београд!... Београд!" Тај уздах чујем и сада, када год мислим на Теслу, јер хармонија између његове меланхолије и топлине осећаја, која се чудесно стапа у томе уздаху, та је хармонија најречитија песма Теслиних српских осећаја, и ехо оне жудње, која га ни преко мора није одвојила од Српства.
Дошли су дани државне свечаности, али је за мене свечаност тада била управо то, што је Тесла био у Пешти. Неколико смо дана (и ноћи) провели по томе заједно. Лаза Костић и ја били смо увек с Теслом, а било је дана, када нам се још ко придружио. Једном је био и чика-Бошко из Суботице, тај живи тип српскога духа. Његови говори и приче, а особито прича о Монголској држави у Суботици, живо је занимала нашега Теслу.
Једнога дана дошли су и неки Мађари к Тесли. То је била депутација, да га воде на банкет, који су њему у почаст приредили пештански електротехничари. Тесла нерадо отишао на банкет, док се Мађарима на против видело на лицу свечано расположење, јер су држали да су својим банкетом учинили Тесли — част и радост!
Много смо се тих дана наразговарали и напричали. Тесла је о свему говорио. Све је разумевао, све га је интересовало. Он је тип свестрано и темељито образована човека. До најмањих детаља познаје он модерну књижевност великих народа.
Лаза је Костић на Теслина питања причао много о Српству, а особито о Црној Гори, коју Тесла обожава. А Тесла нам је опет причао о себи. Како је учио и где, како га је школовао ујак му, дабро-босански митрополит Никола Мандић. Причало је чуда о својој женијалности из ђачког доба, па како је отишао у Париз, одакле у Америку к Едизону, и како тамо живи и ради и т. д.
Причаше нам је, како га је Едизон једном питао: „Шта је?"
— Србин, одговори Тесла. Кроз неко време ево ти опет Едизона, и пита Теслу: шта је? опет не може Едисон да схвати. Једнога дана дође Едизон и запита Теслу:
— Опростите, госп. Тесла, што ћу Вас нешто неучтиво упитати.
— Изволите.
— Јесте-ли Ви кадгод јели — људска меса?!
Едизон је мислио, да су Срби — људождери! Онда Тесла исприча Едизону, ко су Срби, и шта су, а Едизон се задиви, да дотле није ништа чуо било о таквоме народу, из кога је и Тесла поникао. И тако ширећи славу свога имена, ширио је и шире Тесла и славу народа свога.
Ручавали смо и вечеравали у хотелу „Хунгарији". Били смо увек Теслини гости, а он нас је господски частио. Јели смо најскупља јела и пили најскупља вина. За један ручак или вечеру, плаћао би Тесла по 15 — 20 фор., а још сем тога свакоме келнеру по форинту-две напојнице. На њему је све елегантно и лепо. За горњи капут (иберцијер) платио је у Њујорку 200 фор.
Тесла заслужује као електротехничар силне новце. Причао нам је, како су му украли један патент, па је тиме изгубио 100.000 фр. Питамо га, хоће ли тужити оне тамо-Тесле?
— Ваљда се нећу за један патент процесати! Али за то живим, како ми приличи, да не спомињем, коликом он новца троши помажући друге.
Једнога дана дође управитељ хотела, па рече Тесли, да му је жао, али да Тесла мора из своје собе, која је била на првоме спрату, пошто ће у њу уселити француски амбасадер, који долази с дипломатским кором из Беча на крунидбене свечаности.
— Па колико Његова Екселенција плаћа за собу?
Управитељ рече своту, која је била велика.
— Добро, рече Тесла, ја дајем још једаред толико, али желим остати, где сам.
Управитељ се збунио таквом понудом, и једва је могао да се прибере, те да Тесли понуди једну собу на другом спрату, на коју је Тесла напослетку морао да пристане.
У тој је соби остао, докле год се бавио у Пешти. Тесла је од главе до пете господин-човек — богат, галантан, и опет за то и у богатству и слави, скроман и смеран.
Једнога дана дођосмо на ручак. Келнер, не знајући, ко је Тесла, а држећи, да мора да је какав великан, кад тако троши и живи, ослови га немачки, и рече: барон.
— Нисам ја барон, рече Тесла. Ја сам нешто више.
— Гроф?
— Ни то, још више.
— Кнез? Висост?
— Још више. Ја сам — Србин!
И смеши се задовољно, погледа на келнера, који није као ни ми ни слутио, на шта ће изићи овај дијалог.
Ово је мала причица, али она најбоље карактерише нашега Теслу, који за врхунац среће и славе своје сматра — да је син српскога рода.
О чему Тесла често и радо говори, то му је породица. Мајка, отац, ујак, сестре — све их он љуби свим жаром племенитога срца свог. Он воли да говори о њима, а особито о мајци својој. Када сам лане био у Фиуми, и тада посетио преч. г. проту Николу Косановића, онда ми је његова племенита госпођа, а сестра нашега Тесле, причала многе дивне црте његове јединствене доброте и нежности. Али зар и може бити друкчији човек, који се у богатству, и сјају славе, којим га обасипа цео свет, поноси, што је — син сиромашнога Српства.
Није Тесла само геније, он је и човек у пуном смислу речи. Он има велики и сјајан ум, али и велико и сјајно срце.
Споменуо сам, да Тесла није сухопаран научник, електротехничар, који само на своју струку мисли, на њој ради и о њој говори. Он је свестрано образован зналац. Воли књижевност, уметност, воли друштво. У друштву је весео, пријатан, расположен, жива да прича, а још веома да слуша лепе разговоре. Раде и често, а при том флегматично и изврсно игра карамбол и карте. Имао је и Лаза Костић главобоље, кад се с њиме играо карамбола и пикета! Играјући једном карамбола узвикну Тесла:
— Карамбол је мене прво прославио у Америци, а не електротехника. Када сам дошао у Њујорк, читам, биће нека утакмица у билијару. Пријавим се и ја, и победим, и новине ми тада донесоше слику, као победитеља у карамболу. И тако се за мене прочуло као карамболисту, као да сам отишао у Америку да се билијарим, а не да радим.
— Све једно, додаје Лаза Костић, Ви сте почели с билијаром, а наставили сте с електрицитетом; и Ви се још тужите на рад!
— Ах! све је ово до сада само почетак, уздахну Тесла, а јасан удар кугла на билијару даде знак, да је Тесла направио „један" више.
Можда ће ко рећи, да бих могао завршити, јер сам већ доста говорио. Али може-ли се о Тесли уопште доста говорити?
Све једно, ево ћу се пожурити да завршим. Али пре завршетка да споменем још двоје о Тесли.
Једнога дана седели смо тако у кафани код „енглеске краљице". А тек ће Тесла:
— Молим Вас, ко је онај господин тамо?
— Др. Живко Богдан, рекох.
Мало доцније се упознасмо. Др. Богдан рече, да се сећа Тесле, док је био у Пешти.
— И ја сам Вас се сетио. Чим сам Вас видео, одмах сам упитао, ко сте. Знам врло добро, седели сте обично код овог стола тамо.
И др. Богдан смејући се, потврди да Тесла има право. А кад је то било! Таково ванредно памћење има наш Тесла.
Када се лане чуло, да је изгорео Теслин лабораторијум, породица се његова поплаши, па му телеграфира и пита, како му је, а он одговори опет телеграфски:
„Здрав сам. Весело радим. Живело Српство! Никола."
Браник (1896, 24. децембра). С Николом Теслом. Мозаик од успомена. Нови Сад, бр. 152, год. XII, стр. 8.