ХРОНИКА
Светлост будућности
Ма колико да је усавршено данашње осветљење, ипак модерни човек све више захтева: наш нервозни век хоће да ради и ужива, да откида од вечности што више времена и да га преобрати у вредности; с тога се тражи сваким даном све боље, јевтиније и здравије осветљење. На петролејску лампу гледа се већ као на преживелу старудију, и ако је усавршена у облику петролејске сијалице; осветљење светљивим гасом, и ако је знатно појачано Ауеровим сијалицама, а још више у т. зв. милениској светлости) — у многом погледу је неподесно и нездраво; ацетилен, нови такмац светљива гаса, још има опасних особина; па и саме електричне сијалице и лампе са електричним луком нису без замерака, при свем том што их је у новије време проф. Нернст усавршио.) Па шта хоће овај век својом неутољивом жећу за светлошћу? Он тражи светлост која не замара око, која не полази из једног средишта, дражећи видни живац, он хоће светлост приближну дневној, разасутој светлости сунчевој, светлост благу, меку, угодну за живчани систем, светлост без досадних топлотних зракова — он тражи хладну светлост, која ће само да светли, а не и да загрева.
На пољу технике осветљења сва је прилика да ће електрика најзад да победи. Учињени су, истина, у новије време покушаји, да се и органска светлост употреби; проф. Дибоа (Dubois) из Лионског университета проучио је са великим маром фотобациле и добио т. зв. „живу светлост", произведену физиолошким процесима, која је на последњој Париској изложби нарочиту пажњу изазивала. У вези са овим питањима проучаване су у последње време, са новим интересом, појаве фосфоресценце, које веома подсећају на меку месечеву светлост. Ну ипак су све то само покушаји у повоју; последњу реч у пословима осветљења позвана је да каже електрика, та владарица наших дана.
Електротехника је знатно коракнула напред, од како је физичар Херц огледима доказао да има слободних електричних таласа који се простиру етром; на овом открићу засновали су Маркони и Попов телеграфију без жица; из Херцових огледа развило се у физичара уверење, да се дуги електрични таласи могу претворити у кратке светлосне таласе, те је настао обрт и на пољу електричног осветљења. Као два имена, чији носиоци обећавају да обдаре овај век новом светлошћу, истичу се Мак Мор и наш Тесла, који преко Америке расипа у свет зраке свога генијалног ума.
Проналазак Моров (Mac Ferlan Moore), т. зв. вакум-светлост, оснива се на светлосним појавама у Гајслеровим цевима. Као што је познато, у овима се изазивају дивне светлосне појаве услед електричног испражњивања у цевима са разређеним гасовима. И код Морова апарата главни је део светилнице провидна, стаклена цев са разређеним гасом, у којој се изазива фосфорисава светлост. Њени крајеви превучени су металном бојом ради везе са електричном струјом. Овде је потребна електро-моторна снага са кратком таласном дужином, а то се постизава моменталним, веома учестаним прекидањем електричне струје. Мор је ставио прекидач струје („вакуумвибратор") у једну стаклену, безваздушну цев, према којој лежи електромагнет. Морова светлост је веома блага, разликује се од свих других вештачких извора светлости, а највише подсећа на дифузну, дневну светлост. У ње је веома незнатна производња топлоте, тако да се може назвати хладном светлошћу. Кад се има на уму, да данашњи наши извори светлости преобраћају око 95% употребљене енергије у топлоту, а само 5% у светлост — ради чега их је Тесла назвао варварскима — онда се може оценити значај проналаска Морова, у чијим се испражњеним цевима већи део електричне енергије претвара у светлост. Први огледи да се ова нова светлост у већем размеру практично употреби, учињени су, после дугих, мучних претходних радова, маја 1898. год. у Њујорку, на тадашњој електричној изложби, у једној црквици нарочито за то саграђеној. Испражњене цеви понамештане су у сводовима црквице и спојене са извором електрике; прекидач је извршивао 52800 прекида струје у минути. Сва црквица засја од једном веома благом, мађиском светлости, тако да се могло при њој ласно читати и фотографисати. Овај начин осветљења кадар је да задовољи и естетични укус, јер се цеви светлиље могу прилагођавати архитектури онога простора који треба да буде осветљен.
Још је смелија замисао нашега Тесле, који је стекао неоспорних заслуга тим, што је успео да претвори електричне таласе непосредно у светлосна треперења. Његови огледи су сјајна потврда Херцова открића, да се електрика и светлост само квантитативно разликују, да се електрика простире у простору и без спроводника, слободно, у дугим таласима. Главна одлика Теслиних огледа су наизменичне струје високе учестаности. Смишљеним поступцима добивају се ове т. зв. Теслине струје, које спајају са огромним бројем измена ванредну висину напона. Своју светлост дочарава Тесла слободно у простору, без видне спроводне везе са извором снаге. Као идеал осветљења сматра Тесла, да се подесне светиљке ставе на које било место и ту да засијају, а да се не морају ради тога нарочито везивати жицом. Ово је Тесла и остварио. Помоћу нарочитих справа — трансформатора и осцилатора — Тесла изазива динамоелектрична треперења која, ширећи се слободно у простору, производе тако поље снаге, у чијем домашају јасно засветле, без спроводника, електричне лампе, сијалице, Гајслерове цеви. Стаклене цеви светилнице могу се наместити где било, и пошто се у њима не врши никаква промена градива, могу трајати веома дуго. Вршећи огледе у Паризу са цевима од метра дужине, из којих беше исцрпљен ваздух, Тесла је постигао сјајне успехе: цеви су дивно засијале целом дужином својом у електростатичкоме пољу. Дописник „Lumiere électrique-a" упоредио је ову појаву са „светлим мачем у руци Арханђела". Теслина светлост, која је веома блага и једнолика, још је и врло здрава, јер повољно утиче на живчани прибор човечји. С тога припада Тесли вечита слава, што је открио основе за будуће осветљење. Душа ваља, требаће још мало времена, да се Теслин проналазак усаврши, да потпуно сазри. Кад то буде, у што се не може сумњати, онда ће се власт човечја над природом знатно појачати; наша земља претвориће се, што се тиче осветљења, у неку врсту вилистана.
П. М. Илић
Хроника. Светлост будућности, Нова Искра, јун 1902, број 6, година 4, стр. 191