ХРОНИКА
НАУКА.
Теслине и Д'Арсонвалове струје.
Између свих новијих проналазака на пољу електрике без сумње су, после Рентгенових зракова, највише изазвале пажњу т. зв. Теслине струје, не само у научним и техничким круговима него и у широј публици. Као што је познато, наш Србин Никола Тесла, који живи у Америци, успео је да изазове струје ванредно високог напона, које се брзо мешају, одликујући се целим низом значајних физичких особина. При својим огледим Тесла је полазио са чисто практичног гледишта; он смишљаше да усавршавањем апарата што производе струје изазове и у обичном ваздушном простору оне чудновате светлосне појаве, што се опажају код струја јаког напона и веома великог броја мењања, кад се пропусте кроз проређени ваздух. Повишавање електричног напона ласно је било постићи употребом справа које прикупљају напон, т. зв. кондензаторима, чији је најпростији представник позната лајденска боца. Ну умножавање прекида струја беше, као технички успех, последица научних истраживања чувеног физичара Херца. Овај је још раније доказивао, да електрични светлац, који између два кондензатора прескаче, није проста светлосна појава, него ресултат безбројних појединачних испражњивања светлаца, који се оку чине као један светлац с тога, што наша мрежњача није кадра да одвојено преради светлосне појаве што ванредно брзо следују. Да би добио брзо измењене струје, Херц је уметао прекидалицу светлаца у спроводни пут примарног калема индукционог апарата. Као што је познато, сваки прекид струје у примарном калему изазива т. зв. индукциону струју у секундарном калему апарата; та је појава позната и на обичним индукционим апаратима, који се много употребљавају за техничке и лекарске сврхе. На тај начин постадоше у секундарном калему апарата наизменичне струје у великом броју. Тесла је умео ове ресултате истраживања веома корисно да примени; он је најпре удесио врло јаке индукторе и спровео наизменичне струје секундарног калема понова у примарни калем другога апарата, у чијој секундарној спирали сада се појавише струје са ванредно брзом сменом (неколико стотина хиљада у минути) и високим напоном. Овим путем успео је Тесла да произведе светлост без мерљивих топлотних таласања, т. зв. хладну светлост или светлост будућности. Даље је запазио Тесла да се ови струјини таласи боље спроводе кроз ваздух него ли кроз металне спроводнице, дакле сасвим супротно дотадашњим опажањима; на овој појави оснива се и Марконијево телеграфирање без жица, које у последње време великој мери привлачи општу пажњу. У опште физичке појаве, што их је Тесла проучавао, могу имати веома значајних практичних последица.
Скоро у исто време кад и Тесла, али независно од њега, проучавао је и француски физиолог Д' Арсонвал исти проблем као и Тесла, али са другог становишта; чудним случајем, који се кадшто дешава у области мисли, он је успео да конструише апарате, који у начелу потпуно одговарају Теслиним апаратима. Д' Арсонвалов проналазак беше у почетку само за физиологе од интереса, с тога није на њ обраћана општа пажња; али је исти потпуно независан и шта више раније објављен. Д' Арсонвал је градио огледе о електричном надражењу мишића и живаца; у току истраживања имао је да испита утицај брзих узасобних надражаја, што је могућно већега броја. При томе је с чуђењем приметио, да је познато грчење мишића, што следује сваком надражају, опадало по јачини, почев од извесног броја струја, па је најзад и сасвим престало. И сам Тесла је запазио да оваке струје ни уколико не шкоде човечјем телу, шта више да се оне, изузев лако осећање топлоте, уопште једва примећују. Д' Арсонвал је протумачио ову чудну појаву овако: као што наша чула, н. пр. око, ухо могу да приме и разраде светлосне и звучне таласе само извесног броја трептања, тако исто могу осећајни и покретачки живци да одговарају само на оне надражаје, који за јединицу времена не прекорачују одређен број. Било је близу памети да се испита, да ли ове струје, које на наше живце једва утичу, изазивљу у организму можда друге, физиолошке учине, који би били значајни у практичном или теориском погледу. Д' Арсонвал је последњих година вршио ова испитивања веома марљиво, и апарати што их је саставио, много личе на Теслине. Да би изазвао утицаје струја на извесне делове тела, он се послужио малим калемом, који се с помоћу спроводних жица везивао са телом: а цело тело је међутим излагано утицају наизменичних струја високог напона у великом соленоиду, кавезу сличном, у коме могаше човек управо да стоји. Огледи учињени најпре на животињама дадоше ове значајне ресултате: струје производе у првом реду знатно повишавање крвнога притиска, за тим веома побуђују промет градива, веома појачавају појаве сагоревања у организму. Ово последње није само последица увећаног притицаја крви, већ се могаде доказати и на створовима од једне ћелице, без крвних судова, н. пр. на бактеријама. Из свега овога излази, да струје Д' Арсонвалове, супротно осталим електричним чиниоцима, не утичу на живчани систем, већ имају моћан уплив на живу ћелицу тела, чије промете оне непосредно подстичу.
Било је близу памети да се ови учини употребе за лекарске сврхе у оним болестима, које се оснивају, по суштини својој, на застоју или недовољној енергији промета градива, дакле при костобољи (подагри), реуматичним болестима, шећерној болести, болесној гојазности и неким нервозним обољевањима. У том правцу су Д' Арсонвал и други француски лекари правили огледе и њихови су извештаји препуни хвале о постигнутим сјајним успесима, нарочито код шећерне болести, костобоље и оним нервозним болестима које су постале на ревматичној основи. Повољно су испала и марљива испитивања Д' Арсонвалова на болесницима од гојазности и шећерне болести.
Оволико је за сада испитано о медицинском значају Д' Арсонвалових струја. У првом реду градили су француски лекари огледе ове врсте, али их у најновије време и други лекари прихватише. Тако је берлински проф. Д. Ајленбург (Eulenburg) саставио сличну справу за тачна физиолошка и терапевтичка истраживања. Према свему може се рећи, да овај најновији облик електричне енергије много обећава у лекарској вештини.
(По Ill. Ztg.) П. М. И.
Теслине и Д'Арсонвалове струје, Нова Искра, мај 1901, број 5, година 3, стр. 159-160