ТЕСЛИНЕ ВЕЗЕ СА ЗМАЈЕМ И ЛАЗОМ КОСТИЋЕМ
Мало је познато да су књижевници Јован Јовановић-Змај и Лаза Костић одржавали присне везе са Николом Теслом. То нису биле само везе дубоког и искреног међусобног поштовања и пријатељства већ и нека врста књижевних веза. Неколико сведочанстава којe сада чува Музеј Николе Тесле у Београду и које нам говоре о томе откривању неке до сада непознате или слабо познате али значајне појединости, како из живота Николе Тесле тако и из живота ове двојице наших књижевника.
Тако ће сад и они који Теслу познају искључиво као генијалног научника, истраживача и техничара који је цео свој век жртвовао хладном и безосећајном свету грандиозних техничких конструкција имати нешто више прилике и могућности да дочарају и друкчијег Теслу од онога кога су до сада познавали. Теслу који је необично волео књижевност и уметност и који је имао најбоље и најинтимније пријатеље управо међу књижевницима и уметницима. Чим се упозна мало боље Теслина личност види се да ни његове везе са овом двојицом наших књижевника нису биле никаква случајност.
Теслини преводи Змајевих песама
Тесла је први преводилац Змајевих песама на енглески језик и он је увео Змаја у америчку књижевност. Био је то уствари необичан али дубоко искрени израз Теслиног дугогодишњег заноса за Змаја и његову поезију. Била је то она љубав према великом и популарном песнику с којом су се напајале генерације. Код Тесле се, као код многих других, та љубав развила још у младости па је таква остала и касније, искрено и дирљиво исказана кад је Тесла, приликом своје посете Београду 1892 године пред скупом који га је дочекао и пред којим је Змај изрецитовао пригодно састављену своју песму „Поздрав Николи Тесли при доласку у Београд", пољубио Змаја у руку говорећи да је његове песме „у далекој туђини читао, љубио и сузама заливао". Рекао је још да „ону радост коју је осећао у часовима кад је у мучној борби са сиротињом ломио главу над проналасцима и дошао до успеха, до остварења својих замисли, осећа поново после речи омиљеног песника у одличном скупу српском".
Само таква осећања и могла су касније покренути Теслу на преводилачки посао, да одвоји од свог напорног даноноћног истраживачког рада нешто времена и да преведе на енглески неке од оних познатих Змајевих песама које су му се највише свиђале. То је учинио јер је желео да упозна америчку јавност са Змајевом поезијом па је ради тога написао и један кратак информативан предговор о Змају и његовом месту у српској књижевности, који је заједно са преводима песама објављен у једној збирци песама Роберта Андервуда Џонсона.
Тесла није имао претензија да преводи Змајеве песме у стиховима. Он је песме превео у прози а песнички облик им је дао Роберт Андервуд Џонсон, амерички песник и Теслин интимни пријатељ. Избор је, разуме се, извршио сам Тесла. На прво место ставио је познату песму Т р и х а ј д у к а а затим још дванаест разних песама, међу њима и једну строфу из Ђулића и популарну песму Ц и г а н и н х в а л и с в о г а к о њ а. Кад данас читамо ове преводе остаје прилично необичан утисак. Али је неоспорно да су Змајеве песме у Теслином преводу и са Теслиним предговором скренули извесну пажњу америчке културне јавности на српску књижевност баш онда када се наш народ у обрачуну великих империјалистичких сила борио за свој опстанак који му је вековима био угрожен. Тесла је већ по свом васпитању био толико везан за родну земљу да је увек осећао тежину њене судбине као и судбине сваког малог народа. То избија из његових речи да се Европа никада не може довољно одужити нашем народу што јој је после губитка своје независности у Средњем веку био вековна брана од Турака. А борба за слободу, коју је дуго морао да води наш народ ради свог опстанка, створила је, по Теслиним речима, у свести народа узвишене појмове о витештву и части.
Змаја је Тесла сматрао најбољим носиоцем традиција народног духа и народне поезије. Њему се чинило да културној јавности Америке треба објаснити баш то што је један мали и сиромашни народ био кадар да у најтежим условима који се могу замислити створи једна од највећих поезија на свету, коју је сам Гете, по Теслиним речима, стављао изнад грчке и римске поезије. „Шта је могао тако честит народ — пише Тесла у предговору — кад је у тами нестало сваке наде да се развије наука, трговина и производња? Ништа друго него да иде стопама својих слободарских предака, да се бори за слободу и да ту слободу овековечи бесмртним песмама". Зато је Тесла и ставио на прво место познату песму „Три хајдука" желећи да дочара и тешку судбину нашег народа и слободарски дух који провејава у његовој историји, онај исти дух који је толико очарао Роберта Андервуда Џонсона да се у скоро целокупној преписци са Теслом потписивао именом Лука Филипов или једноставно Лука, по називу јунака истоимене Змајеве песме коју је Тесла одабрао и превео.
Преписка између Лазе Костића и Тесле
Исте године кад је последњи пут дошао у Европу да одржи предавања у највећим научним установама Француске и Енглеске и да у Лици последњи пут види своју болесну мајку која је била на самрти, Тесла се на путу за Београд, где се видео са Змајем, у Будимпешти сусрео и са Лазом Костићем. То дознајемо из једног писма које је Лаза Костић упутио Тесли из манастира Крушедола месеца јуна 1895 године. У том писму потсетио је Лаза Костић Теслу да је „отприлике трећа обљетница" откако су се „састали у Пешти и онако лијепо провели оно неколико дана" па му је затим обзнанио да је наумио прославити тај дан у духу замисли да Теслу — ожени. Свакако да је то била замисао у стилу Лазе Костића! И њему који није оскудевао у бизарностима, изгледало је то чудно. „Знам шта ћете рећи, знам шта ћете помислити, све знам, па ипак" — каже Лаза Костић. И предложио му је девојку која је по његовим речима „подобна да савлада сваку женомрзицу", и за коју је на крају додао сасвим у стилу свог проводаџилука да „може донијети од прилике један милион франака, али јој отац тако стоји да би могао отворити већу вересију и до једног милиона долара ако треба".
Ова појединост не би заслуживала нарочиту пажњу да не баца извесно светло на неке карактерне особине Лазе Костића и на његов однос према Ленки Дунђерској, богатој војвођанској миразџики која је, по свему судећи, била нека врста његове опсесије. Разуме се, да је Тесла био веома далеко од онога што је Лаза Костић замишљао и хтео. То се види из једног писма које је Лаза Костић упутио Тесли неколико месеци касније. А из једног писма које је Костић упутио Тесли само шест месеци после оне женидбене понуде види се да је девојка коју му је нудио за жену — умрла. Он је сматрао да ће овај догађај ући у Теслину биографију и да она баш због њега неће остати „без романтике, најлепше али и најжалосније"!
Међутим, идеја Лазе Костића да ожени Теслу ипак не заузима средишње место у преписци између њих двојице. Много је занимљивија чињеница да је Лаза Костић мислио да би његова позоришна дела могла бити преведена на енглески и заузети одређено место на америчким сценама.
Још пре него што су се он и Тесла први пут срели у Будимпешти писао је Лаза Костић Тесли једно писмо, датирано 27 IX 1891 године, из Чеба (за који наводи да је „село и летњиковац на Дунаву") и у том писму замолио га да му помогне око превода његове „Гордане" на енглески. „Било би ми особито мило — пише Лаза Костић — кад бисте ви могли наћи кога Американца који би моју малу „Гордану" превео на енглески, а најбоље би било кад би се приказала на којој великој позорници у Њујорку, јер такове ствари нијесу толико за читање колико за приказивање". У наставку Костић даје сугестију Тесли да нађе неког управника позоришта и да му покаже позитивну Леметрову оцену „Гордане" у „Журнал де деба". Исто тако обавештава Теслу да се управо штампа немачки превод и чим буде завршено штампање да ће му послати неколико књига па и у том правцу даје сугестију Тесли да се погоди са „управитељем немачке позорнице у Њујорку". На крају писма додао је Костић да би желео да сакупи толико новаца да отпутује у Америку и тамо проведе с Теслом „који дан".
Жеља Лазе Костића да отпутује у Америку није се никада остварила, а исто тако ни жеља да му се „Гордана" преведе на енглески и да се приказује на америчким позорницама. Међутим, Лаза Костић је молио Теслу и за још једну услугу. Обратио му се једним писмом да му међу исељеницима нађе претплатнике за књигу о Змају.
„Драги пријатељу — писао је Костић у том писму. Написао сам једну велику књигу о мом пјевидругу Јов. Јовановићу Змају и његовој поезији. Немогавши се погодити с нашом Матицом, латио сам се да је издам на претплату. Мило би ми било кад бих добио кога претплатника и из Америке, те бих вас лијепо молио да ми ове „Објаве" што вам их шаљем истом поштом разашиљете по мјестима гдје живе Срби и да допустите да се претплата из Америке пошље вама. Ако још излази у Сан Франциску српски лист, могли бисте те Објаве послати редакцији с молбом да учини то што сам замолио вас. Књига ће бити доштампана ове јесени, овдашње штампарије раде веома споро. Ако вам је по вољи могао бих вам послати досадашње табаке — има их 12 — на оглед..."
Тесла, како се по свему може закључити, није испунио ову молбу Лазе Костића. Шта више изгледа никада није ни одговорио на ово писмо. Зато му је Лаза Костић две године касније у једном свом писму упутио и ове речи: „Има већ двије године како сам вам послао по г. Миши Пупину моју књигу о Змају. Јесте ли је кадгођ примили?" Али нема одговора ни на ово писмо. Можда је Тесла био превише окупиран својим експериментима па није имао времена за овакве послове. Међутим, много је вероватније да је ова књига изазвала код њега извесно разочарење у Костића јер је Тесла необично волео и ценио Змаја. У сваком случају ту се завршила преписка између Тесле и Лазе Костића.
Вељко Кораћ
Теслине везе са Змајем и Лазом Костићем, Борба 1, 2. и 3. јануар 1955, број 1, год. 20, стр. 14