УЗ ДЕСЕТОГОДИШЊИЦУ СМРТИ ГЕНИЈАЛНОГ НАУЧНИКА
Т е с л а и п о е з и ј а
Славни научник је — по сведочанствима људи који су му били блиски и лично га познавали — писао и стихове. Остало је tajna, међутим, какве је стихове писао и шта га је вукло к свету песничких стваралаца, каква је лиричност испуњала стихове генија техничког прогреса. Нико, колико нам је познато, није прочитао Теслине стихове.
Али нешто друго није покривено велом тајне. Није непознато колико је Тесла волео уметност и колико се силно одушевљавао великом поезијом. И ево, из његових аутобиографских бележака ми сазнајемо како је велика поезија оплођавала његов гениј и живо суделовала у тражењу и налажењу чудесних решења:
„...У дубини мозга налазило се решење — прича Тесла — али му још нисам могао дати вањски изражај! Једно послеподне, које се увек живо сећам, уживао сам у шетњи са пријатељем у градском перивоју, декламујући песму. У то време знао сам читава дела, реч по реч, напамет. Једно од тих дела било је Гетеов „Фауст". Сунце је тек било на западу и потсетило ме на следећи славни ставак:
„Сјај узмиче, свршава се дан рада;
жури тамо, откривајућ' нов живот сада.
Ох, што нема крила да ме дигну,
да сјај следим, да ме горе уздигну!
Славни сан! па макар слава тамни.
Јао! крила, што ум горе подигоше,
да тело подигну, добит се не могу."
И у току када сам издоварао ове надахнуте речи, дошла је идеја као светло и одмах је била истина откривена. Ја сам нацртао штапом диаграме, које сам шест година касније показао у свом предавању пред Америчком институцијом електричних инжењера, и мој друг их је тачно разумео.
Једно од дивних сведочанстава међусобног зрачења поезије и науке!
Тесла је волео поезију. Али је и поезија волела Теслу. Морало ју је нешто неодољиво привлачити томе јединственом генију. И морала је она спонтано осећати да ће ту, у личности и делу владара електрике, наћи себи изворски свеже и јаке, и лепе, емоције.
Амерички песник Џонсон, кад је први пут дошао у Теслин лабораториј, није могао а да своме усхићењу не да одушка у песми „У Теслином лабораторију" — стиховима:
„То нису зли духови који се овде крећу!
То нису окрутне и жалосне утваре из прошлости;
То нису духови зла; то нису приказе одевене у бело —
Које лебде као лутајући облаци, чији немирни очај
је тај што не могу да исповеде своја недела.
Но то су духови који чекају да се роде
Мисли које треба да отворе катанце стварања;
Ка бољим временима; Општем добру.
Њихов осмех је као зора кад се рађа!
И наши песници у стиховима су славили Теслу:
Певао је, тако, Змај у „Поздраву Николи Тесли при доласку му у Београд" (1892):
Разумеће листак свежи
Сваку жилу свога стабла,
Спајаће нас електрика
(Електрика наших срца)
И без жице и без кабла.
Певао је Алекса Шантић у песми посвећеној Теслиној мајци:
„Он, иза далеког мора, посл'о јој свилу ткану
Старици за одела;
И како госпа руком дотакне дарове сина,
У сету утоне цела.
Ја видим: она плаче. И док сјај кандила титра
по њеном сухом профилу,
На сто падају сузе и светлим капима квасе
Тешку и скупу свилу."
Ч. КИСИЋ
Тесла и поезија, Борба 29. јануар 1953, број 28, год. 18, стр. 4