УЗ ГОДИШЊИЦУ СМРТИ ГЕНИЈАЛНОГ НАУЧНИКА
У Теслином селу
(Са пута по Лици)
Црна као чавка и немирна покрета као дијете из ниске куће чији је кров полегао по земљи изиђе жена. Проговори неким исконским гласом, а око ње се окупи чета дјеце, мусаве и босоноге. Мораће да причекају године, да ојачају и побјегну испод тог неба, или да ту нешто боље направе — треће неће моћи изабрати. Искрај огњишта огласи се старац и чинило се да улаже велик напор да погледа — године, сиромаштина и болест удружени вуку га к земљи. Каткад руком „проговори", као да му је лакше нешто саопштити покретом него језиком.
Шарене краве пуне меке доброте у очима чија длака показа да живе у рђавим шталама, окупише се у буљук да се заједнички зачуде нашем џипу, који је као какав трофеј чучао на блатњавом личком путу и имао стотине закрпа по крову са сједиштем као да је робијаш на њему стољеће провео. Чучао је уз ограду од прућа, — да га човек пожали, — а још више шофера који га је возио. Једна крава оњуши му први крај и како јој бензин замириса опази да јој та моторна животиња није ништа у сродству, па надиже реп, њикну и удаљи се од њега као калуђер од ђавола. И шофер би се тако удаљио кад би имао други, јер је џип већ на издисају и сада само способан да троши бензин. Енглези су га оставили у Госпићу 1944 године, а сада је сасвим онако лички удешен. Некад је вукао топове који су тукли њемачке стрељачке стројеве и убрзавали капитулацију фашизма на Балкану, а сада је као магаре при расходу.
Замолих старицу да ми покаже брда куда је Никола Тесла у раној младости ходао, а она је измицала и избјегавала дрвеће покрај пута као да чува поглед од њега. Би ми то сумњиво и чудно, али однекуд дође један дјечак, диван као слика, и објасни како то није дрвеће већ жива вјешала: 1944 године о сваком је висио по један човјек а сада та алеја уморства потсјећа како је код нас, колико је тешко извојевана слобода, и дрвеће покрај пута остало свједок ужаса. Нипошто га не треба посјећи — нека расте као споменик и свједок да смо сви и свуда једно вријеме били само вјешала и стратиште. Висили су људи данима о јасеновом грању, а небо је било црно од гавранова и земља заглушена грактањем, а од страшног слова „У" нико није смио да скине и скрхани објешене и сви су остајали као Антигонина браћа за убедљиву опомену да се треба осветити.
* * *
Жена показа камените боре куда је Тесла, као дјечак плео кошеве да хвата птице и гдје је правио чунове од лишћа и бацао их на локвице скупљене по путу.
Једна ниска кућица православног попа, уз црквицу, испод шумовитог Богданића. Вјечито у сјенци, сакривена између дрена и граба и до ње се може доћи арабама или овим личким џипом. Испод ње се отвара рачваст рељеф Лике са неколико брда — Крчмар, Расовача, Векавац. Брда као чељусти прошарана козјим стазама. Љети китњаста и пјегава, а зими обла и равна под снијегом.
Путеви углавном подесни да се коњу нога заглави и да се искрај њих убије иза бусије и сва је Лика била само стража, принудна стража туђе царевине. По Госпићу касарне и Фрањова солдачија, а у Смиљану личка сељачка сиротиња. У овој граничној крајини као да је тада било кажњиво постати нешто више изнад наредничке еполете на зеленој швапској блузи. Лугар и жандар били су све и свја, а униформисана раја, само кад је требало запалити прах, постајала је слијепа сила. Беч је у Лику увозио бетон за цитаделе и виши официрски кадар, а извозио војску и кромпир.
Из те перспективе мрачне и нама данас далеке пошао је у свијет један дјечак сазналица да постане гениј и споменик науци у раздобљу између два вијека.
Кажу да је имао строга оца и да је морао да се сукобљава с њим, јер није хтио да слуша све што је отац желио. Уз блиједо свијетло лојане свијеће дјечак је читао народну поезију, а около, кроз сеоску пустињу провинције, заједно су завијали личке мећаве и курјаци. Хтио је некуд да одлети, далеко из те таме, а вјероватно за Икаруса није био чуо. Украо је дједов кишобран и скочио с неког крова, више него наивно, смјело, дјечачки. Преварила га је плаха машта и могао је главу да изгуби, — а послије су му вјероватно теже опростили што је кишобран сломио него што је могао погинути.
Научио је да пеца рибу и хвата птице по гају, а кад је постао гимназијалац почео је да сања о ономе што је послије десетак година, последицом свог генија, претворио у стварност. Отац је желио да га наслиједи професионално, али физика и математика, управо машта генија није нашла ништа подударно са парчетом црне сељачке, православне ризе, у убогим црквицама и мемљивим олтарима. Све је то дјечаку било празно и монотоно тако да ни строги очев ауторитет није могао да сломије вољу слабачког личког дјетета. Нападале су га болести и годинама везивале за постељу, а он се кријепио личким ваздухом и извором и наставио школовање.
Једанпут му је било све дозлогрдило па је пошао да нађе утјеху у крчми, да се „храни" ракијом и забавља картама, али се убрзо вратио самом себи. Једном је као студент био озлојеђен на свакога па се био сакрио у Марибору и све конце прекинуо са својима. Родитељи су били обавијештени да је умро негдје далеко под туђим небом.
Када је завршио технику учинила му се тијесна Европа па је пошао да тражи Едисона с препоруком пријатеља у којој је писало да на свијету постоје два генија у техници — Тесла и Едисон. Нашли су се у Њујорку, али их је професионална завист брзо посвађала и Тесла је поново остао сам у туђем свијету, ријешен на борбу да докаже самог себе.
Још у Лици, зна се, да је читао о каскадама Нијагаре и сад је као одрастао човјек из балканског убоштва дошао да јој букове претвори у силу. Н. Р. да презре богатство и да се оглуши о подвале које су му многи чинили. Није имао времена да чита судска образложења, којима је доказивано право његових угрожаваних патената. Говорио је да му је главно да помогне људима, а бољело га је што тај који помаже „често остаје без икакве награде". Један енглески научник о њему је написао да је био веома скроман, али и „непрекидно пљачкан". Једанпут је морао да стане на згариште свога лабораторија и да се без пријатеља и друга окрене око себе. Постајао је милионар и заборављао да је богат. Налазио је времена да личким сељацима пише писма и да их упита како је година понијела.
Старица исприча да је 90-тих година долазио из Америке да види мајку и да га је некакав кум Мискулин водио по Крчмару да се нагледа личког пејзажа. Желио је да му мајка умре на рукама. Сјећа га се како је дуго волио да остане у брдима. Послије је старцу за то слао новац у виду пензије. Као човјека који је пуних 60 година живио међу туђима, глас струне са сељачких гусала натјерао га је да заплаче, јер је у њему био остао Личанин, свеједно што је живио у улици Осме авеније на 33 спрату једне њујоршке зграде.
И као старац на умору сметао је усташким стрвинарима па су му спомен плочу на родној кући разбили и дом запалили. Данас ту вири зуб зида цркве између дрвећа и немило потсјећа на једно страшно уморство: 1941 године Павелићеви крвници побили су дјецу и жене у њој, а затим је запалили.
Изнад опаљене зидине наднијела гране једна огромна липа испод које се дечак, који ће, касније, у много чему окренути судбину човјекову, играо и кроз њене гране први пут угледао бљедило личког неба.
Учинио је чудо, остварио наизмјеничну струју и човјечанство му је укупно признало око 700 патената.
Од његове руке израсле су милијарде и милијарде за друге, постао је један од првих грађана на списку свјетских научника, — али сва та акционарска друштва нијесу се сјетила да једним спомеником, иоле достојним, забиљеже да се он родио ту у Смиљану, у Лици, богу иза леђа.
Потражисмо му гробове родитеља, али узалуд — и они су негдје затрављени и сакривени на госпићком гробљу. Један пријекор без ријечи човјеку уопште, без обзира на нације, човјеку који му је толико остало дужан.
Мирко ВУЈАЧИЋ
Уз годишњицу смрти генијалног научника, У Теслином селу, Борба 9. јануар 1955, број 6, год. 20, стр. 3